МАТИЦА СРПСКА

III 431940

ЛУБОР НИДЕРЛЕ

СЛОВЕНСКЕ СТАРИНЕ

ПРЕВЕО

МИОДРАГ ГРБИЋ

МАТИЦА СРПСКА

САДРЖАЈ

Предговори писца и преводиоца

I део

СЛОВЕНИ У ИСТОРИЈИ И У АРХЕОЛОГИЈИ

Глава I. Словени у неолиту и у њему најближе доба

Колевка Словена.

Прво доба њиховог постојања.

Хипотезе које се тичу неолита и енеолита.

Култура трипољска и јасионовска (височка).

Глава II.Словени и лужичка култура

Постанак и датовање лужичке културе.

Три степена развоја.

Теорије о њеном словенству.

Политичке тенденције.

Разлози за словенство.

Друге етничке припадности.

Критика теорија.

Закључак.

Балто-словенски однос.

Глава III. Словени и Скити. Халштат

Теорија о словенству Скита.

Проширен географски појам Скита.

Дељење скитачких Скита од земљорадничких.

Њихова култура и могиле северних скупина.

Вероватни Словени.

Западни Словени и Халштат.

Глава IV.Словени у римско и готско доба

Зарубињска и черњаховска култура.

Етнички проблем.

Готи.

Сиедлемински кургани.

Римски и готски утицај на Словене.

Липичка култура.

Глава V.Сеоба Словена

Сеоба Словена и њени узроци.

Распрострањеност у VII веку.

Недостатак словенских налазака из VI-VIII века.

Узрок у простоти словенске културе.

Алписка и панонска гробља.

Авари и Словени.

Глава VI. Крај I миленијума и археологија

Област западних, јужних и источних Словена у Х веку.

Напредак словенске културе.

Постанак неколико културних области.

Етничко одређивање материјала.

Тешкоће на периферијама.

Несигурност код источних Словена.

Мерила народности.

II д е о

АНАЛИЗА СЛОВЕНСКИХ НАЛАЗАКА ИЗ IX-XI ВЕКА

Г л а в а VII. Подела материје

Г л а в а VIII. Гробови спаљених

Спаљивање мртвих код Словена.

Трајање тог обреда.

Биритуално доба.

Ток обреда.

Насипање могила. Њихов облик, унутрашња опрема.

Могиле као споменици, стражаре, мајдани.

Градње на могили.

Дарови.

Руски и готски утицај.

Г л а в а IX. Гробови са сахрањеним телима

Забране спаљивања и насипања могила.

Постанак гробаља око цркава.

Обред.

Унутрашња опрема могила.

Опрема тела.

Ковчези, трупци, саркофази, лађе и санке.

Положај тела.

Оријентација.

Градње на могили.

Дарови.

Глава Х. Насеља и станови

Изглед насеља.

Газдинство.

Подземни станови.

Кнежевски дворци.

Дрвена конструкција.

Камене грађевине.

Домови у местима.

Унутрашње уређење.

Пећи.

Балтичка и руска светилишта (Аркона, Ретра, Кијев).

Пећине.

Г л а в а XI. Градишта

Сврха градишта.

Облик.

Систем одбране.

Конструктивни детаљи. Паљени бедеми.

Подзиђивање и дрвена конструкција насипа.

Бјелгород.

Конструкција врата и кула.

Инвентар врста из насеља.

Постанак словенских градишта и њихова старост.

Пресловенска градишта.

Г л а в а XII. Оставе

Разне врсте остава.

Старији период VI—IX века.

Култура рагињанска.

Пораст трговине у IX и Х веку.

Питање трговаца.

Пропаст у XI веку.

Три главне категорије остава: оријентална, нордиска, византиска.

Карактеристика.

Депои газдинских предмета.

Глава XIII. Материјална култура. Оружје

Остаци одела у гробовима.

Опрема у VI и Х веку.

Копље и сулица.

Штит.

Оклоп од кружића.

Шлем (кацига).

Оријентално порекло.

Ратни нож.

Мач, палош и сабља.

Како су били обешени.

Лук, тоболац и стреле.

Секира, брадва.

Буздован.

Глава XIV. Накит (I скупина)

Подела накита. Две скупине.

Фибуле и игле.

Запони.

Дугмад.

Копча и ковања на појасу.

Кестхељска скупина.

Глава XV. Накит (II скупина)

Челенка.

Привесни кругови за косу.

S-наушнице и њихово порекло.

Руски привесни кругови.

Минђуше.

Огрлице и привесци.

Тврде гривне.

Нарамци и наруквице.

Прстење.

Закључак.

Глава XVI. Уметност

Почеци словенске уметности.

Теорија Стшиговског.

Храмови и декорација.

Почеци ситне уметности у XI и XII веку. Њезин стил.

Техника.

Декоративни мотиви.

Градитељство.

Вајарство.

Глава XVII. Домаће оруђе и прибор

Домаће оруђе уопште.

Нож и кашика.

Маказе.

Преслице.

Игле.

Кресива.

Чешљеви.

Огледало.

Пинцета.

Мотика.

Рало.

Срп и коса.

Жрвњеви.

Оструга.

Узенгија.

Потковица.

Жвале.

Браве и кључеви.

Металургија и топионице.

Новац мртвом.

Глава XVIII. Керамика

Градишна керамика.

Њезино римско порекло.

Предградишна керамика.

Три степена развоја.

Датовање.

Техника израде.

Споредни и страни облици.

Посуде од другог материјала (дрвене, ковинске и стаклене).

Глава XIX. Закључак

Првобитно сиромаштво словенске културе и промена у Х столећу.

Разједињеност и њезини узроци.

Утицаји суседних великих култура: литавско-летонске, нордиске, финске, источне,

византиске.

Словенске особине и њихови знаци у инвентару.

Словенски укус.

Глава XX. Преглед археолошке литературе

Примедбе

Скраћенице списа и часописа

Објашњење за слике

ПРЕДГОВОР

Већ раније намеравао сам да напишем један Увод у словенску археологију, но обимни

Ж и в о т с т а р и х С л о в е н а, којег сам се прво био латио, потиснуо је у страну друге моје редове, међу њима и овај замишљени Увод. Стара замисао је оживела у мени када је Словенски институт 1929 г. уврстио најзад у свој издавачки програм и научне приручнике из области историје словенске културе. Па иако су ми болест очију и прилике у Русији веома отежале преглед најновијих истраживања ипак сам покушао да овим делом остварим своју намеру.

Ова књига је приручник словенске археологије.

То, пре свега, значи да се у њој не говори о преисториској археологији словенских земаља, него само о археологији Словена. Она, дакле, не приказује слику страних народа који су живели некада на подручју које је данас словенско него само слику оних споменика које смемо приписати самим Словенима. То затим значи да у њој не излажем сва наша знања о старој словенској култури — што је био задатак мога опширног Живота старих Словена, него само збир оних споменика који припадају археологији, на које археолог наилази у земљи помоћу мотике и ашова, дакле само ону материју која баш и јесте предмет преисториске археологије.

Вођен овим смерницама поделио сам књигу на два основна дела. У првом се приказују претпоставке и тезе о старијим словенским културама пре и за време римског доба. У другом делу у коме стижемо до материјала из друге половине I миленијума н. е. излажем слику налазака који претстављају словенску културу на крају паганског доба и на почетку хришћанства, што је заједно са другим утицајима условило постанак новог периода. Тек у овим потоњим временима, тачније у IX, Х и XI веку, појављује се словенска култура сигурно и јасно. Свугде где су Словени живели налазимо многобројна гробља као и слободна (тј. без бедема) или бедемима окружена насеља врло сродне садржине. Ово нам даје јасну слику о томе како је становао, одевао се и живео народ који је скупно обитавао на подручју на којем историја зна само за Словене, дакле словенски народ. Стара паганска култура трајала је местимично још и даље, на пр. у Русији, али се у XI веку уопште узевши завршава словенска преисториска археологија.

У овој књизи није било немогуће залазити у ситније појединости. То уосталом и није њен задатак. За ово могу послужити специјална дела, каква су објавили Ј. Л. Пич, И. Червинка, Ј. Костшевски, Л. Козловски, Ј. Хампел, А. Арциховски, В. Хвојка, Н. П. Кондаков, А. Спицин, Б. Антонович, Вл. Антониевич, Вл. Сизов, Дм. Самоквасов, Ј. Мелникова и др., као и ја сам у Словенским старинама.¹

Ја сам само покушао да прикажем читаоцима јединствену слику досадашњих археолошких резултата и њихових главних проблема, уколико су ми познати из литературе и словенских музеја. Жао ми је веома што ми послератне прилике у Русији нису допустиле да употребим нове изворе тамошњих споменика у оној мери у којој они то заслужују, Јер тамо се ради врло много и систематски.

Сл. 3. Сребрни крстић у остави из Блуменхагена (по Карбеу)

Било је већ много писано о преисториској археологији словенских земаља. Али нико досада није покушао да да систематску словенску археологију, можда из тог разлога што у њој има још много проблема и загонетки, а нарочито несигурности у томе шта је у старим временима доиста припадало Словенима а шта није. И поред истрајног рада који сам посветио словенској археологији, ни сам не могу да објасним неке појаве. Али их приказујем бар у контурама и са надом да ће се после појаве ове књиге међу младим словенским археолозима наћи неко ко ће поћи даље и ко ће испунити позитивном сликом оно што сам ја овде претставио

негативно или непотпуно..

ПРЕДГОВОР ПРЕВОДИОЦА

У великом циклусу дела о словенској прошлости што их је чувени чешки археолог и антрополог, Лубор Нидерле, написао у времену између 1902 и 1931 године, ова књига је завршна. Две серије томова о Словенским старинама и о Животу старих Словена објавио је у годинама 1902—1925, извод на француском језику, под насловом Manuel de l'antiquite slave, изашао је у две књиге, 1923—1926, у Паризу, а овај приручник словенске археологије, објављен сада први пут у српском преводу, појавио се 1931 године у једној књизи. Он је краћи и сажетији од француског извода и обрађује претежно материјалну културу, само у главним цртама историске податке. У погледу стручне литературе потпунији је од француског извода утолико, што садржи и најновије публикације о словенским старинама изашле у времену између 1926 и 1931 године.* Наведеним делима, којима ваља додати још и безброј мањих радова што их је написао и објавио у току своје педесетогодишње научне делатности, Нидерле је постао класик за словенске старине, и без његових књига рад на овом пољу археологије није се могао уопште ни замислити.

* Нидерле је поред тога остао на старој политичко-географској подели подручја СССР. Међутим у нашем издању стављени су у заграду и садањи називи.

Али и после 1931 год., кад је чешки приручник изашао, настављено је у целом словенском свету са истраживањем властите културе у давној прошлости. Резултати тих радова објављени су касније у многим часописима и књигама. Затим, у току последњих 20 година археолошка наука је уопште напредовала и неке теориске поставке Нидерлове о словенској прошлости или су кориговане или су замењене другима. Све то изискивало би да овај превод буде проширен новим материјалом и новим теоријама из ове области.

Но, недавно је из штампе изашла књига Uvod u materijalno kulturo Slovanov zgodnjega srednjega veka од Ј. Корошца, а раније већ и Материјална култура Јужних Словена од М. Гарашанина и Ј. Ковачевића. Овим двема књигама Нидерлови радови послужили су истина за основу, али оне су употпуњене и најновијим тековинама на пољу словенске археологије. Због тих нових дела у нашој археолошкој литератури није превод овог чешког приручника морао бити проширен, јер га она надопуњавају.

Наша археолошка наука добија овим преводом коначни и најпотпунији извод из Нидерлових класичних дела о словенској старини, — после 1931 год., овај аутор није више издао никакво систематско дело из те области. Тако ће овај приручник, са поменутим књигама југословенских археолога, послужити за основу у даљем проучавању и истраживању словенских старина код нас. А ова су последњих година стављена на широку основу, дала су већ значајне резултате и пружају могућност још већег успеха на том подручју нашег научног и културног рада.

П р е в о д и л а ц.

Сећању на своје

драге родитеље

Александра и Зорку

Преводилац

ПРВИ ДЕО

СЛОВЕНИ У ПРАИСТОРИСКО ДОБА

Сл. 4. Сребрна привесна карика из Коломенског

ујезда (среза) Московске губерније (обл.)

Глава I СЛОВЕНИ У НЕОЛИТУ И У ЊЕМУ НАЈБЛИЖЕ ДОБА

Колевка Словена. — Прво доба њиховог постојања. — Хипотезе које се тичу неолита и енеолита. — Култура трипољска и јасионовска (височка).

Колевка Словена

Из разлога које оам опширно изложио још у својим Словенским старинама (I. 3 сл.) и у француском Manuel-у (I. 13), придружујем се оним истраживачима који европску колевку Словена, — тј. место где су Словени пребивали од незапамћених времена до сеобе после почетка н. е., — стављају иза Карпата, у границе пространог подручја између реке Одре, Балтичког Мора, Дона и Карпата. Али унутар тога подручја није било могуће одређеније назначити првобитне границе. Тек у доба по почетку н. е. могу се одредити те границе, но и тада само приближно. На западу биле су то Варта или Одра (већ Птоломеј спомиње на западу од средње Варте словенско име Калиш), на истоку извори Десне и Доњеца, на северу црта повучена од ушћа Висле до вододелнице међу Припетом, Березином и Њеменом, на југу пак Карпатске Горе и црта од средњет тока Дњестра до Дњепарских прагова.

Не знамо да ли је цело ово пространство било насељено само Словенима, али су они живели у тим границама. Уколико полазећи од почетка н. е. идемо даље у прошлост морамо словенску домовину замишљати утолико мањом, јер је током векова народ у њој свакако растао ;и постепено се ширио. Где је била првобитна постојбина на пр. током II миленијума пре н. е., и које су биле њене границе — то наравно не знамо.. Ја се и не усуђујем да кажем ништа више од тога да су Прасловени првобитно становали највероватније на мањем подручју, у источном делу слива Висле, у Полесју и око Рокитанских мочвара отприлике све до Дњепра. Али то је само претпоставка. Сигурности нема.

Прво доба постојања

Ми чак не знамо сигурно да ли су Словени уопште били већ у Европи на 1000 година пре н. е. или у доба које је томе претходило. Каз. Мошињски прикупио је извесне доказе о томе да су првобитна насеља Словена у средњој Азији постојала све до VI века пре н. е. али они нису довољни да због њих изменимо мало пре изложену слику. Али теориски остаје могуће да су се Словени пре доласка у Европу скитали испочетка негде по средњој и западној Азији са источним делом Иидоевропљана. То би истина морало бити давно пре н. е., јер од времена Херодотовог и од доба скитско-сарматске инвазије нема у историји ни најмање трага о томе да се у северну Европу доселио нов и тако знатан народ каквим су се показали Словени. Исто тако, на подручју њихове европске колевке није се појавила никаква средњо-азијска култура осим скитско-сарматске, а та ипак није била словенска.

Наша је претпоставка, дакле, да су Прасловени бар од краја II миленијума пре н. е. били већ у средњој Европи, поред Германа који су продирали са севера ка Висли, поред Трачана који су боравили на Карпатима, поред Иранаца и Кавказаца у црноморском појасу, и поред Балта уз западно море, с којима су живели дуго времева у некој „балтословенској" заједници. А није искључено ни да су у средњој Европи седели већ током целог II миленијума пре н. е., а да и не говоримо о хипотезама које почетке историског ширења индоевропске језичне скупине стављају у још старија времена.

Преисториска археологија, која је у развоју европских култура радо истраживала шта је могло припадати старим Германмма, шта Келтима — Галима, шта Трачанима, Италицима, Грцима, Иранцима., итд., — није могла поред оваквих претпоставки остати равнодушна према питању истовремене и упоредне егзистенције Словена или Балтословена, и то почев бар од неолитског доба. У још даљој прошлости се, природно, Словени нису тражили. Али се зато стално срећемо са покушајима да се почев од самог неолита, а још више од следећег прелазног доба (енеолита), које се свршава у средњој Европи око 2000 год. пре н. е., па даље у бронзано доба (током II миленијума), у халштатско односно скитско-сарматоко доба (од VIII века до римског доба), поједине више-мање значајне преисториске културе прогласе за словенске или балтословенске.

Почетак тзв. неолита губи се у прошлости од неколико хиљада година пре н. е., али та култура или боље речено скупина култура које испуњавају средњоевропски неолит својом завршном фазом сеже до у доба у којем су Балтословени по свима лингвистичким претпоставкама већ пребивали изнад Карпата као од осталих Индоевропљана издвојен и самосталан народ. Зато је разумљиво што су и археолози с њим рачунали.

Сл. 5. Мапа распрострањености индоевропских народа у времену пре н. е.

Словени у неолиту

Тако је Г. Косина пре много година изнео мишљење да Балтословене треба тражити у гробовима нордиског карактера који током III хиљаде година продиру од Одре у пољске земље и у Волинију. Касније је међутим напустио ту стару тезу и потражио Прасловене заједно са осталим Индоевропљанима у области тзв. подунавске тракасте керамике.¹ Па и међу словенск:им истраживачима зачули су се слични гласови,² а недавно је Васил Данилевич повезао Словене са неолитским народом западне Украјине, убрајајући ту и гробове са каменим ковчезима који су у Украјину дошли са Одре. Данилевич сматра тај пранарод за претке Украјинаца и закључује, углавном на основу континуитета погребних обреда, да се у Украјини тај народ и даље одржао најпре као поданик носилаца трипољске културе, затим тзв. кимериске културе, и на крају и као народ потчињен Скитима и Сарматима.³ Насупрот њему Леон Козловски, — полазећи од словенства лужичке културе (срав. даље стр. 21), — долази наравно до закључка да је словенски пранарод био и народ уњетичке културе, а пре тога народ са тзв. вргпчастом керамиком.⁴

Словени и трипољска култура

Већу узбуну изазвали су у руској археологији наласци и теорија кијевског конзерватора, пореклом Чеха, В. Хвојке, који је Словенима доделио сразмерно високу културу тзв. трипољску или билечко-трипољску из прелазног понеолитског доба, која се одликује особито богатом керамиком са урезаним и сликаним шарама као и првим бакарним производима. Хвојка, који је ту културу у већим размерама открио на тзв. плошчаткама у Кијевској губернији (данашња Кијевска област), и први покушао да је анализује, сматрао ју је домаћом творевином. Њени су зачетници били протословенски волински и кијевски земљорадници, који су преко трговине примали и утицаје са јута, са Егејског мора.⁵

За следеће бронзано доба, у којему се од Лабе на исток простирало неколико међусобно различитих области — (тако поименце лужичко-шлеска поља са урнама, камени ковчези са урнама са лицем и јасионовска култура), најзначајнија је постала теорија о словенству лужичко-шлеских поља са урнама, како ћу даље опширније изложити,, а за следеће доба скитскословенска теорија, коју ћу такође подробније приказати.

Култура јасионовска

Иначе бих још споменуо да сам некада и сам (додуше са великом резервом) говорио у прилог словенства културе сачуване у гробовима са спаљеним мртвима и са костурима, распрострањеним на подручју између Сокала и Тренбовле, код Чеха, Висоцка, Јасионова у источној Галицији, које сам стављао у прву половину I миленијума пре наше ере.⁶ — Затим, да су некада Ј. Пич и Ер. Мајевски видели Словене и у гробовима у виду ковчега. са урнама са лицем,⁷ а В. Данилевич је сматрао да су Словени можда и у гробовима са спаљеним мртвима бронзаног доба (у јамама без могила), чији материјал није међутим објављен.⁸

Све ове тезе треба примити са великом скепсом.

Потреба скепсе

Ко је на основу позитивних историских и језичних разлога уверен да се словенска колевка простирала између Висле, Балтика, Дона и Карпата, и да су Прасловени у њој пребивали од II миленијума до почетка н. е., сме наравно и да донесе закључак да им је тамо морала припадати одређена област и одређена археолошка култура. Кад се пође с овог гледишта, онда се не може овој дедукцији ништа замерити. Она је нужан закључак. Али чим неку од култура за коју је утврђено да је тамо постојала пре римског доба вежемо за Словене, морамо бити свесни да се та веза не може доказати, и да су то само пуке, недовољно образложене претпоставке. Када на пр. Хвојка у трипољској култури види споменик Словена, или када те споменике тражимо у јасионовокој култури, онда је то само могућно и ништа више. Јер за сада нема за то никакве друге везе, никаквог доказа осим тога горе споменутог ограничења словенске прадомовине, која у свом хипотетичном пространству садржи и трипољску и јасионовску област. Осим тога не смемо заборавити да је на том подручју на почетку и током II миленијума могло у исто време да живи више народа,

да је тамо било више паралелних различитих култура, неолитских и бронзаних, — и да за словенство које било од њих нема никаквог директног доказа. Нарочито се ниједна од њих не може сигурно везати са каснијом историском словенском културом. Хвојка је додуше говорио да плошчатке трипољске културе имају везе са каснијим словенским гробовима са спаљеним мртвима у кијевској области,⁹ али те су везе сасвим слабе и недовољно доказане, а што је главно, временоки интервал између плошчатки трипољске културе и споменутих каснијих култура је сувише велики.

Било би исто тако погрешно мислити да је прасловенска култура, у тим давним преисториским временима морала бити јединствена и једина. Тамо где су Прасловени дошли у додир са вишом цивилизацијом могле су се поред примитивне језгре развити у исто време и области са вишом културом, на пр. на Бугу и Дњепру, или и на доњој Висли. Зато би било погрешно претпостављати у археолошком смислу само једну прасловенску културу и при тражењу Словена у неолиту и у предримско доба оперисати само са једном.

То задатак само компликује и отежава.

Г л а в а II СЛОВЕНИ И ЛУЖИЧКА КУЛТУРА

Постанак и датовање лужичке културе. — Три степена развоја. — Теорије о њеном словенству. — Политичке тенденције. — Разлози за словенство. — Друге етничке припадности. — Критика теорија. — Закључак. — Балтословенски однос.

Од преисториских култура које се приписују Словенима две заслужују већу пажњу и опширнији реферат:

1. теза о словенству лужичких поља са урнама и

2. теза о словенству гробова под могилама са северном скитском културом.

Лужичка култура — Развој културе

Поља са урнама зв. лужичко-шлеска јесу свима археолозима добро познати гробови из друге половине бронзаног и из првог железног доба.¹ Поникли су вероватно у источној Немачкој и Пољској а проширили су се у заједничким малим и великим групама. на знатном пространству међу — грубо обележено — Салом, Лабом, Балтичким Морем, Вислом, Иплом и Дунавом. Они се разликују од друтих истоветних гробова како ритуалним детаљима, тако, нарочито, богатом и својственам домаћом керамиком. Други предмети немају тог особитог карактера пошто су често заједнички продукт средњоевропске бронзане индустрије. Али керамика ове гробове означава и одељује их врло одређено својим обликом и карактером површине и украса, при чему лепо изражава и степене временског развоја и локалне разлике.

Особито су у њој очигледни ови главни периоди или степени: најстарији, из III бронзаног доба, назван специјално лужички степен (који почиње отприлике у XIII—XII веку пре н. е.), средњи отприлике од VIII—VI столећа, зв. шлески, и најмлађи у коме има јаких утицаја истовремене халштатеке а затим и латенске културе, назван у Чешкој биланско-платењички. Изван Чешке употребљавају се други локални називи јер се првобитна, углавном јединствена лужичка култура већ у својој средњој фази диференцирала на неколико локалних скупина.² У латенско доба полагано се губе деривати биланско-платењичке културе и на њихово место долазе друкчија поља са урнама латенског и римског времена.

Словенство лужичке културе

Ова велика културна област која је својом распрострањеношћу покривала стару источну Германију, где је већ одавно толико историских истраживача под тамним извештајима Страбона, Плинија, Тацита и Птоломеја тражило Словене, навела је, природно, многе археологе на претпоставку или субјективно уверење да је лужичко-шлеском културом археолошки изражен тада јединствен (језички и културно) словенски народ и то утолико пре што се област старе германске културе, а тим и германског народа, оцртавала врло одређено и јасно у суседству у јако богатој нордиској култури, распрострањеној у јужној Скандинавији, Данској и на супротној обали Северног и Балтичког Мора. Ширење те нордиске културе добро се слагало са историским извештајима о напредовању Германа на југ и југоисток. А словенство поља са урнама постало је услед тога. уобичајено уверење многих словенских а затим и неколико страних археолога, а још и данас има снажног одјека особито у пољској археологији.

Само то мишљење је старо, набацили су га већ Ј. Добровоки и М. Калина,³ али су му дубљу концепцију и образложење дали тек археолози са краја XIX века, пре свега у Чешкој Ј. Л. Пич и Ј. Бухтела поред других мање значајних,⁴ а у новије време у Пољској, где су његовом даљем развоју допринели Јос. Костшевски, Јан Чекановски и Леон Козловски⁵ бранећи га од немачких полемика које су водили углавном М. Сегер, М. Јан, В. ла Бауме и Б. Рихтхофен.⁶

Нова пољска теорија

По мишљењу најистакнутијег пољског археолога Јос. Костшевског аутохтони лужичко-шлески народ, балтословенски по етничкој припадности, покорила је у халштатско доба (око г. 500 пре н. е.) најезда германских племена, Бастарна, Гепида, Силинга, а особито Вандала, који су заузели источну Геррманију. Лужичко-шлески народ местимично им је подлегао и однародио се, а местимично, особито на југу и у средњим деловима своје територије, издржао је и током столећа (у латенско доба) апсорбовао са своје стране делове освајача. По одласку Германа у првим столећима н. е., аутохтони који су издржали германску инвазију подигли су се, поново се раширили по целој источној Германији све до мора и почели се ширити и у суседне земље иза Висле и Буга. У међувремену се већ у халштатско доба (800—500), између мора и Нотече из првобитног балтословенског пранарода оделио северни део, чије су обележје гробови у ковчезима са урнама са лицем.⁷ Од њега је постао самосталан балтички народ (Литволетонци) који се доцније ширио додуше и у Велику Пољску, али се углавном својим средиштем пребацио са леве обале Висле на исток у Пруску и даље. Прави Словени ширили су се пак на југ, на север ка мору и на исток преко Висле ка Дњепру.⁸

Насупрот овоме немачка археологија, најјаче заинтересована у спору око народности лужичко-шлеског народа, тврдила је испочетка, вођена Р. Фирховом и А. Фосом, да су спорна гробља германска,⁹ а касније је са учењем Г. Косине прешла на трачку (карподачку) и најзад на илирску хипотезу.¹⁰ Тако стоје данас једно против другог само два мишљења: о словенском пореклу и о илироком пореклу лужичко-шлеске културе. Немачку тезу подржава од истакнутих научника само К. Шухарт.¹¹ При томе је спор у последње време добио доста снажну политичку нијансу,¹² пошто је ту баш посреди питање: ко је први пребивао у источној Германији, ко има тамо веће тзв. историско право: — Словени или Несловени?

Разлози за словенство

У прилог словенске теорије — која би, када би била истинита, једним потезом решила главна спорна питања у вези са прадомовином и постанком словенског народа, — наводе се и ови разлози, пре света општег карактера:

Целокупно пространство лужичко-шлеских поља са урнама у источној Германији поклапа се са подручјем где у почетку историског доба налазимо Словене, који су као земљорадници морали боравити одавна на једном истом тлу.¹³

Као потврду тога да Словени нису овамо дошли тек у VI или VII веку н. е., него да су ту живели одавно, указује историја на чињеницу да су већ у доба пре почетка н. е. под покровом германских народа, чије кретање можемо добро пратити, била скривена негерманска племена, која су и именима и по положају насеља била блиска суседним зависланским Словенима. Срав. углавном велики народ Лугија и низ мањих племена.¹⁴ Ти претходници Германа могли су

бити само они Словени који се после одласка Германа појављују у VI столећу у целој источној Немачкој.

Јер из историје не дознајемо ништа о некаквом поновном досељавању Словена; напротив имамо чак и језичне доказе, који указују на стару присутност Словена на Висли и Варти. Срав. име саме Висле, па Калиша (Kalisia) и Бендаргова (BoudorgiV), доказаних већ у време пре Птоломеја.¹⁵ С тим је у вези и релативна чистота номенклатуре и запажање др-а Стојановског да се један исти антрополошки тип сачувао ту од неолита до раног средњег века.¹⁶

Поред ових разлога општег карактера наводе се још неке специјално археолошке везе лужичке културе са историском словенском.

Ту спада:

1) упозорење на то да је и за једну и за другу карактеристичан обред сахрањивања спаљених под могилама,

2) да постоји низ словенских градишта изграђених већ у лужичко доба,¹⁷

3) да се у Пољској сачувао тип дома са стубовима (сл. 6) са предворјем спреда, од лужичког све до раног историског доба,¹⁸

4) да се специфичан словенски накит, који се састоји из низа каричица међусобно закачених и обешених иза ушију појављује већ у шлеским гробовима, на пр. у Скотњицима код Кракова,¹⁹

5) да се после навале Германа лужичко-шлеска култура почиње померати не на југ ка Илирима, него на исток, где ствара помешану културу височко-јасионовску, о којој срав. горе на стр. 17 (Козловски у њој види словенске Неуре), и

6) да постоји континуитет керамике лужичко-шлеског типа кроз све степене директног развоја, све до керамике словенских гробова VII—Х века. Са тиме је у вези и преузимање римске керамике са таласастом линијом. То је доказ на који се ослањао особито Ј. Л. Пич, позивајући се на суперпозицију културних слојева у Михлама код Прага,²⁰ а првобитно је и Ј. Бухтела²¹ изразио неколико пута уверење да се у старој лужичкој керамици може пратити лагани развој и промена у све млађе типове, као и веза Платењица са Добржиховом. Тако се може пратити континуитет једне културно-уметничке и етничке појаве од XII века пре н. е. све до VI века н. е., када се у Чешкој појављују Словени. Пич је говорио чак о „несумњивом познавању ове непрекидности коју не треба даље доказивати".²² Тиме се уједно лако објашњава прелаз римске керамике у словенску градишну,²³ јер се у Чешкој њени почеци појављују у гробовима спаљених добржиховског типа.

Коначно нам остају још два разлога негативног карактера:

7) Ако се Словенима одузму лужичко-шлеска поља са урнама а са њима и добржиховка (пшеворска), онда са археолошког гледишта не остаје у римско доба места за велики словенски народ на западу и на истоку од Висле. А то би било апсурдно, пошто их тамо на истоку Висле Тацит и Птоломеј помињу као велиии народ — eJnoV megiston.²⁴ На тај притовор Ф. Биркнер није могао да одговори.²⁵

И даље, 8): ако не признамо да је лужичко-шлески народ словенски, не можемо дати тачан одговор на питање шта је са њим било после одласка Германа, пошто знамо по мноштву гробова да је то раније био велики народ између Лабе, Дунава и Висле. Тешкоће око одговора на ово питање признаје и Рихтхофен.²⁶

Сл. 6. План куће са стубовима лужичког

доба из Тарнове (по Костшевском)

Али сви ти разлози и потпоре словенске теорије нису довољни да докажу словенство лужичко-шлеске културе

Ако осмотримо цео карактер те културе, онда одиста можемо потпуно са правом у њој да видимо не само изграђену културну него и етничку јединицу. Ако се и у таквим случајевима не бисмо смели усудити да донесемо етнографски закључак онда нас преисториска археологија не води никуда. То је био несумњиво посебан велики самосталан народ. Он је пребивао у старој источној Германији, полагано се диференцирао и надирањем германских племена са севера доспео у подручје Германа, који су га потлачили. То је, мислим, неоспорно.

Народи учесници

Који је то био народ?

Имамо пред собом неколико старих народа са којима можемо рачунати у овом случају. Према грчким и римским изворима видимо да су на почетку историског доба у области лужичко-шлеских гробова становали Германи. Поред њих оставили су и Гали знатан број топографских назива као неоспоран доказ свога постојања. Осим тога иза Висле се у изворима I и II столећа н. е. спомињу Словени (под именом Венеди) а при Карпатима и даље ка Дунаву Дако-Трачани. Најзад, нова немачка наука ставља овамо и северне Илире (срав. стр 21).

Нећу се упуштати у детаљно решење питања који је то народ био од поменутих. Тај задатак био би данас још врло незахвалан, јер на крају крајева могао је то бити и неки аутохтони преариски народ. Ограничавам се само на напомену да то нису били Германи јер њима је у то доба припадала област нордиске културе, која се лагано ширила са севера у лужичко-шлеску област. Нису то били, према свему, ни Гали, иако су овде оставили доста трага своје егзистенције, пошто истовремена галска култура свуда другде изгледа друкчије. Исто тако нема специјалних разлога ни да се мисли на Трачане. Једино би за илирску тезу било нешто разлога са лингвистичког гледишта. Али ти разлози, односно илирски карактер имена, још су врло лабилни, недовољни, а археолоши говори против њих сасвим други карактер јужне илирске културе. И зашто измишљати посебне северне Илире?

Што се тиче словенске теорије о поменутим доказима навео бих своје мишљење овако:

Критика теорије

Први горе наведени разлози немају доказне вредности јер између лужичко-шлеског доба и VI столећа н. е. има преко 1000 година, а за то време могле су се десити велике промене у стању становништва. Исто тако не смемо заборавити да није исправно замишљати некадашње Словене као земљораднички, стално настањен народ који се није кретао са своје земље, што нам је већ и Тацит назначио.²⁷ Затим да расна истоветност становништва од неолита па до Словена на почетку историје још није исто оно што и истоветност језична и народносна, а среће се и другде.

Већу вредност имали би историски извештаји, из којих произилази да су Словени пребивали на западу од Висле већ пре почетка н. е. Али за велико тајанствено племе Лугија²⁸ није могуће нажалост доказати да је стварно било словенско (очекивали бисмо другу форму имена). Остаје само неколико имена места од којих међутим словенски назив Висле као реке која тече на граници лужичко-шлеске области нема значаја за словенство у унутрашњости те области. А од осталих тобоже словенских имена остаје једино Kalisia — Калиш, као стара реч несумњиво словенског порекла. Али такав појединачни назив из II века н. е. и не може доказати да је цела област од Лабе до Висле била словенска и да је била таква од XII века пре н. е., већ само то: да су Словени пре Птоломеја живели на Варти можда као авангарда, као клин инвазије која је долазила са истока. Сви слични докази на основу имена места поред Висле, и кад би их било више, могли би се протумачити ранијим продирањем Словена са Висле ка Одри које са старим лужичким гробовима не мора бити ни у каквој вези.

Исто тако од горе изведених специјалних археолошких разлога под 1—7 ниједан, по мом мишљењу, нема довољне вредности доказа.²⁹ Једино што би имало необичну доказну вредност било би доказ континуитета културног развоја, нарочито у керамици, у гробовима од лужичког до касног словенског ступња, тако како га је обухватио проф. Пич.

Питање континуитета

Али тога континуитета нема или бар досада никоме није пошло за руком да га докаже.³⁰ Има можда више појава које указују на везу посуђа са краја римског ступња у IV до V столећу са оном раном историском словенском керамиком.³¹ Али ја ни то не сматрам довољним. Нужио је имати на уму да појава таласасте линије не значи увек везу са словенском градишном културом него и са римском грнчаријом. А засада зјапи прилично велики јаз између платењичког, горичког, бјелинског и добржиховског, односно салерсдорфског и пшеворског ступња. Једино је јасан развој од лужичког до шлеског ступња и даље до платењичког на пр. у Чешкој и у Моравској. Али даља веза потом, управо она најважнија, то јест веза платењичког ступња са римским добржиховским недостаје. Добржиховски или пшеворски гробови са својом керамиком су нешто друго, нешто ново. Поједине ситнице додуше показују да су се у II и I веку пре н. е. обе културе додиривале, али оне не доказују да се Добржихов развио из Платењица.

Да бисмо имали доказ развоја било би потребно да се на гробљима цела култура мења и прелази у другу, као што је то случај код старије фазе у Уржетицама или Јелењој Корунци. Поједине платењичке посудице у јами римског ступња или обратно сведоче само о локалном и временском додиру ових култура а не и о развоју једне из друге. То исто важи и за везе које се показују између културе са краја римског ступња и раних словенских налаза, иако бих овде дозволио нешто више (стр. 25). Има наиме више додира ранословенске керамике са млађом керамиком римског времена. Додир је очевидно био већ интензивнији, — али на основу досадашњег материјала о развоју ни овде не могу говорити. Да ли су пак врло занимљиве могиле са гробовима спаљених из III и IV века н. е., које су биле откривене код Сиедлемина близу Познања а местимично и другде,³² доказ стварног развоја старе лужичке културе до у рано историско време, као што тумачи А. Карпињска,³³ не могу рећи, јер не познајем ни текући ни старији материјал. На сваки начин то је засада појава прилично локална иако занимљива и од вредности.

Окренемо ли се од Пичовог становишта ка Костшевском,³⁴ који све горе поменуте степене не везује у један развојни ред, већ признаје да је овде од Латена било германских народа над масом лужичког а тиме признаде и германска гробља поред словенских, — онда је то гледиште неоспоран напредак према Пичовом. Али и овде нешто недостаје, то јест одговарајући доказ о том подјармљеном народу, у Чешкој и у Моравокој на пр. под добржиховском културом. И на истоку исто тако недостаје врло важан доказ да се део лужичке (пресловенске) културе уопште померио ка Дњепру, Десни и Доњецу у тако снажном таласу да је тамо могао постати основа огромне масе источних Словена која је већ у VI столећу преплавила крај над Азовским Морем.

У истраживањима руских археолога за последње три деценије срећемо се истина често са примедбама да се око Кијева и у кијевској широкој околини све до горњег Дњепра налази пуно поља са урнама, и А. Спицин је имао храбрости да каже (г. 1908), да у хипотези о тим неистраженим пољима са урнама почива једина нада за решење словенског проблема у Русији.³⁵ Али где је доказ да су та источна гробља са урнама на Дњепру и Десни продужење лужичких са Одре и Лабе? А пољски археолози и сами признају да је било само незнатног померања лужичко-шлеске културе преко Висле код Добжине и Плоцка и јужније преко Сана у Подолију у ограничену височко-јасионовску област.³⁶

Ко уопште познаје та стара руска поља са урнама? Ко их је описао или анализовао? Узалуд се питамо, јер се није отишло даље од наде коју је изразио Спицин. Непрестано наилазимо на недостатак добро провереног и истраженог материјала, без којег се тако велика и тешка питања не могу уопште решити.

Однос Балта према Словенима

Има још и других тешкоћа које стају на пут теорији о словенству лужичко-шлеске културе. Тако остаје нејасан однос хипотетичних западних Прасловена према Балтима, са којима су некада чинили језичну јединицу, иако су баш у последње време пољски археолози (Костшевски и Чекановски) учинили опет корак унапред да би осветлили тај однос.³⁷ Мени се чини да је култура гробова у ковчезима са урнама са лицем сувише различита да бисмо је могли сматрати за први степен новог реда који се оделио од шлеског степена у VIII—VI веку пре н. е. А да би узајамни односи индоевропских језика могли указивати на област између Лабе и Висле као на прадомовину Балтословена, у то јако сумњам.

Наш закључак је јасан.

Теорија да је лужичко-шлеска култура словенска исто је толико вероватна колико илирска или трачка теорија и не бих се усудио рећи да је вероватнија. Нема исто тако никаква разлога због којег бисмо морали априори искључити замисао Ј. Костшевског и Ј. Бухтеле о одржању аутохтона под германским слојем. Али засада нема довољно доказа нити за то одржање нити за везу са историским Словенима. Докази који су досад навођени нису довољни да бисмо ту теорију могли сматрати за истину на којој би се могло даље градити.

Једно је само сигурно: да су Словени на почетку н. е. (а и пре ње) пребивали тамо негде уз Вислу, пошто их тамо помињу Тацит и Птоломеј као велике народе и пошто за њих немамо другде места. Шта им пак припада од култура из времена пре почетка н. е., чиме су претстављени, то нажалост засада не знамо. Али то ће бесумње бити неколико распрострањених скупина сиромашних гробаља спаљених, које би им ваљало приписати без обзира на лужичку културу и која ће се морати тражити под слојевима разних освајача што су се од старих времена измењали на подручју данашње Пољске и западне Русије. Кажем „неколико" скупина, јер словенска култура већ у то старо доба тешко да је била јединствена (срав. горе стр. 18).

Иначе решење целог проблема налази се данас пре свега у рукама руских археолога. Нађе ли се тамо у Русији, међу западним Бугом и Десном, доиста продужење лужичких поља, ситуација ће бити сасвим друга. Кад нам руски археолози буду казали каква су управо та тајанствена поља са урнама, кијевска, полтавска, черњиговска и волинска, кад их неко буде објавио како ваља, тад ћемо тек моћи решити и проблем лужичких поља са урнама. Али засада није тако. Оно што је Спицин написао г. 1908, важи још и данас.

Г л а в а III СЛОВЕНИ И СКИТИ. ХАЛШТАТ

Теорија о словенству Скита. — Проширени географски појам Скита. — Дељење скитачких Скита од земљорадничких. — Њихова култура и могиле северних скупина. — Вероватни Словени. — Западни Словени и Халштат.

Теорија о словенству Скита

На истоку словенске области историја је доспела опет до једне друге хипотезе која је пробудила и археолошко интересовање. Има је у две верзије. Прва, која је била некада врло ревносао изношена и брањена, ишчезла је, с правом и за увек, из концепције модерних археолога. То је стара теорија, раширена већ у средњем веку и подржавана све до XVIII и XIX века, кад су је нарочито неговали руски историчари и археолози, на челу са Дм. Иловајским, Ив. Забјелином, В. М. Флоринским и Дм. Самоквасовим. Они су старе Ските и Сармате проглашавали за Словене а тиме и све гробове скитско-сарматског карактера за словенске споменике.¹

То је данас одбачено. И поред разних неслагања старих текстова данас знамо да прави Скити и Сармати нису били Словени. Премда је овде-онде назив Скита и Сармата употребљаван у географском смислу за цело подручје што се протеже северно од Црног Мора, дакле и на подручје у којем су пребивали Словени, и премда читамо код аутора Страбонове хрестоматије из Х века два пута ознаку SkuJai Sklaboi,² Словени уза све то немају ничег заједничког са пореклом Скита и Сармата, а култура карактеристична за скитске гробове није словенска. Али на питање се може гледати још и другачије, а то је друга верзија. Због тога што гробови правих Скита и Сармата нису словенски не треба сматрати да и сваки гроб, свако гробље у којем се појављују предмети скитско-сарматског карактера, мора бити несловенског порекла.

У време од VII до I века пре н. е., када су се на обалама Црнога Мора развијале богате грчке колоније, које су за номадска племена у степи прерађивале разне асирске, персиске, хетитске и средњоазиске мотиве у особито уметничко занатство грчко-скитског и грчко-сарматског стила, на северу се том робом, а исто тако и керамиком, била развила снажна трговина. Тако се област њиховог ширења није ограничавала само на номадска племена у степама, него се протезала и даље иза степа, у унутрашњост земље, на домаћа племена.³ Срав, на пр. Херодотов извештај о великом грчком тржишту у Гелону, које је било изграђемо на северном трговачком путу негде на Дњепру.⁴ Тако се и иза праве степе у унутрашњости земље развила култура која има и скитске и сарматске и грчке елементе. Али са етнографског гледишта она није морала бити свугде и по моме суду није свугде ни била скитока или сарматска, него инородна, понегде и словенска.

Томе закључку доводи ме неколико ствари а нарочито две:

Прво, сматрам да је сигуран факт да су Словени у VII веку пребивали у својој прадомовини крај средњег Дњепра. Никакве велике сеобе није било касније у тим крајевима; историја ни о чему сличном не зна, а исто тако ни археологија не налази некакву новопридошлу распрострањену културу. Кад су Скити дошли на Црно Море, Словени су тамо, по мом пуном уверењу, већ били и пребивали су на средњем Дњепру са обе стране реке, према северу, над степом.

Земљораднички Скити и Сармати

Друго, поред извештаја о правим скитачким Скитима и Сарматима већ је Херодот имао вести о другим племенима у унутрашњости земље, које су истина грчки колонисти такође везивали за појам Скита (касније и Сармата) у ширем смислу речи. Али су њихов живот и култура били из основа друкчији, пошто су то били земљорадници (Хер. IV. 17, 52 S. gewrgoi, arothreV). Прави Скити живели су на скитачки начин (S. nomadeV), на коњима и колима, сељакајући се са стадима по црноморској степи и немајући ни места ни поља за које би морали страховати, како је говорио њихов вођа Идантирзос (IV. 120). То је други факт, — присутност земљорадничког народа у Скитији. Из тога факта сада излази да је то очевидно био други народ а не прави Скити, јер номади не постају брзо, без највеће нужде, седелачки земљорадници. А таквог узрока за наглу промјену живота није било, јер су се скитачким Скитима отварале овде широке степе баш као и у средњој Азији.

Сл. 7. Распрострањеност северних скупина скитских гробова (по А. Спицину)

Пошто су пак по Херодоту „земљораднички Скити" били насељени дубље у земљи уз реку Дњепар (праву Скитију стављао је Херодот само до дњепарских прагова и до земље Герха, IV. 19), било је лако поставити питање: да ли не треба у тим дњепарским земљорадницима видети Словене, особито источне Словене, и није ли њихова култура, истина под превлаком скитске инвазије, један од археолошких доказа Словена из времена пре почетка н. е. И сам сам у својим Слов. старинама допуштао ту могућност,⁵ па и вероватноћу са историског и са археолошког гледишта, а и данас сматрам ту могућност неоспорном.

Северне скитске могиле

Али има још и других ствари које јој иду у прилог. На северу са обе стране Дњепра сусрећемо се у шумовитом волинском и кијевском крају и даље у Полтавској губернији (данас Полтавска област) на Пслу, Сули, Десни и Сејму, где је раније било такође огромних шума (степска дикiя поля почињала су иза Ворскле), са мноштвом могила у две велике скупине.⁶ Оне су биле проглашене за скитске, но ипак све не могу бити гробља иранских скитачких Скита. Нећу порицати да су понекад чак и овамо горе, све до Смјеле и Вороњежа стизале инвазије, или да су сељакајући се мирно долазиле иранске хорде, и да су се ту и сахрањивале. Али све тамошње гробове са скитским утицајима не могу да сматрам етнографски за скитске. И нова Фазмерова студија старе номенклатуре овог краја показује да правих иранских Скита није било у Волинској, Кијевској, Черњиговској и Орелској губ. (Волинска, Кијевска, Черњиговска и Орелска област).⁷ А ово важно географско разликовање помаже археологија указујући још на неке појаве.

Чак и тако обазрив и методичан истраживач какав је М. Ј. Ростовцев морао је признати да у кијевској и полтавској групи под чистим скитским слојем постоји и домаћи елемент. Овај домаћи елемент је био узрок што се у инвентару западних скитских кургана, старијих (VII—V в.) и млађих (рижановска и кањевска група из IV—III в.) срећу многа отступања у поређењу са инвентаром чисто скитских кургана доњодњепарске и кубанске степе.⁸ А то се јавља и у полтавској групи, у оном огромном мноштву некропола из VI—III века које се налазе код Аксјутинаца, Будака, Пустовојтовке, Волковаца итд. и где је такође могуће издвојити кургане са чисто скитским инвентаром од осталог мноштва, углавном из времена IV—III века, на пр. у Аксјутинцима и Будкама.⁹

Њихов друкчији карактер

То сигурно нису били кубански номадски Скити, него народ коме припадају северни „скитски" гробови и који је бар релативно био седелачки, земљораднички. Он је градио земунице а уз њих и огромна зградишта, чији су примери у Кијевској области Мотроњинско и Пастјерско Градиште код Чигирина, Бјелско и Великодубковско у Полтавској губернији (Полтавска област), или Бабичје и Немирово код Брацлаве у Подолији.¹⁰ Друго, у њиховим се гробовима појављује и други погребни ритус: он је овде друкчији него у правих Скита. Ови су, као што знамо од Херодота (IV. 71) своје мртве само сахрањивали (тако показују и праве скитске могиле на југу), док се овде на северу од IV века сусрећемо и са спаљивањем.¹¹ Спицин (1. с.) говори о већем броју гробова спаљених (сам их је набројао 33) у кијевској скупини. Исто тако и домаћа керамика северних гробова делимично је друкчија од керамике јужних, особито ако се осврнемо да запад од Дњепра, ка Подолији, где изненађују њени додири са халштатским типовима са Саве и средњег Дунава.¹²

То све потврђује да су у скитско доба била у јужној Русији два разна „скитска" елемента: како прави ирански номадски народ, у степама, тако и староседелачко домаће становништво другог порекла у крајевима изнад степе. Ово становништво су додуше номадски Скити покорили и с њиме се измешали, али оно није било скитско. Није живело на коњима и колима већ је стално живело на тлу које је орало, градило је земунице и велика градишта за одбрану од напада. Оно је и сахрањивало и спаљивало своје мртве, имало је другу керамику, друге карактеристичне предмете у опреми и наоружању — наравно уз производе скитског и грчког карактера. Оно је морало бити по броју врло велико, јер је његових гробова много на обема странама Дњепра, како међу Кањевом, Чигирином, Умањом, Липовцем и Бердичовим, тако у околини Романа на Сули.

Вероватни Словени

Њихова култура није подробно позната,¹³ јер те северне скупине нису систематски испитане, нису довољно описане ни хронолошки проверене, нису разјашњени хронолошки односи а у њима посебно однос кургана кијевске и полтавске скупине према пољима са урнама из римског времена.¹⁴ Али је ипак јасно да под свим околностима теза која, ослањајући се на положај словенске прадомовине и сразмерну величину пранарода, претпоставља у скупинама северних могила Словене под скитским слојем, има довољно оправдања, она је сигурно више него само вероватна. Не можемо ни овде потпуно сигурно казати да ли су то били баш источни Словени. Јер с обзиром на раније утврђене културе и различите истовремене керамичке типове не смеју се овде искључити ни остаци других несловенских народа, на пр. наследника старих могила са згрченим костурима.

И тако ће тек ново и ваљано испитивање већих скупина могила пружити чврсто мерило за распознавање да ли се у њима срећемо заиста са културом домаћег земљорадничког народа, затим до које је мере тај народ био седелачки, у каквој је био вези са поменутим градиштима, какав је био његов погребни обред, а онда ћемо још потражити мерило помоћу кога бисмо могли одлучити да ли су то били словенски или трачки земљорадници, или које друго индоевропско племе.¹⁵ Везе са културом даље „словенске" унутрашњости јесу засад слабе и нејасне; оне се једино могу пратити преко височке културе.¹⁶ Једном речју: тамо је поред Скита сигурно било и Словена, али доказати их археолошки и тачно им одредити културу или гробове у досадашњем материјалу Подолије, Волиније, Кијева и Полтаве за сада није могуће.

На западу Словенства поникла је још једна теза која се односи на исто доба као и скитско, то јест на процват тзв. халштатске културе.

Теорија о словенству Халштата

Осамдесетих и деведесетих година прошлога столећа, када се Моравска словенски препородила, осетио се овај родољубиви покрет и у наукама, а међу осталим појавила се и родољубива археолошка теорија. Њен отац био је д-р Јиндржих Ванкел. То је далекосежна теорија да је цела халштатска култура у Источним Алпима, што ју је открио и описао Сакен, била словенског порекла, да претставља Прасловене и да су богати орнаменти на њеним бронзаним предметима прастари узори доцније моравско-словачке народне уметности, изражене нарочито у везовима.¹⁷ Изван Моравске нашао је Ванкел подршку за ту теорију код кнеза Арн. Виндишгреца на археолошком састанку у Целовцу г. 1885.¹⁸ Разумљиво је што је у Моравској ишао за њим читав низ пријатеља удружених у друштву Оломуцког музеја (од г. 1883), међу њима највише проф. Ј. Хавелка и његова супруга Власта Хавелкова.

Међутим ова теорија није пожњела никакав успех, углавном зато што су се убрзо после Ванкелове књиге појавили озбиљни и пресудни радови о Халштату из пера проф. М. Хернеса, који је видео и доказивао у тој култури илирски елемент. Тиме је словенска теорија Ванкелова просто отпала.

Природно је иначе, пошто се халштатска култура у Чешкој одражавала у налазима млађих поља са урнама (шлеско-биланских), што су поједини домаћи следбеници Ванкелове теорије постали уједно поборници словенства лужичко-шлеских гробова са урнама.

Глава IV СЛОВЕНИ У РИМСКО И ГОТСКО ДОБА

Зарубињска и черњаховска култура. — Етнички проблем. — Готи. — Сиедлемински кургани. — Римски и готски утицај на Словеие. — Липичка култура.

Природно је што се словенско питање још више истиче у следеће доба, у I—IV в. н. е. Није могуће сумњати да у то доба Словени већ постоје иза Висле, за Карпатима и око средњег Дњепра. Они нису нестали оданде, напротив, у римско доба су још више ојачали и раширили се. Било их је у ово доба више него пре почетка н. е., и зато међу културама које се у ово доба појављују прасловенска мора бити заступљена у знатној мери.

Али, која би скупина споменика могла бити додељена Словенима — опет не знамо, опет стојимо пред спорним питањем. Не видимо никакву велику и изграђену културу која би имала видљиву и довољну везу са словенским гробовима млађим 500 година, тако да бисмо могли о њој рећи: То су Словени из римског доба.

Черњахов и Зарубињци

Постоје две веће скупине гробова спаљених измешаних са гробовима са костурима које је њихов проналазач В. Хвојка сматрао словенским и повезао их са старијим и каснијим словенским гробовима спаљених.¹ Прву групу чине гробови спаљених и гробови са костурима са мноштвом керамике тзв. черњаховског типа, које је открио код Черњахова близу Кијева и Ромашког (код Василкова) из доба III — IV в. Друга је за једно до два столећа старији тип гробова из села Зарубињаца, у Кањевском ујезду (срезу), о којем је Хвојка као добар познавалац археологије кијевског краја рекао да је и иначе често заступљен у кијевској, черњиговској и полтавској земљи (код Трипоља, Тростјанаца, Ржишчева, Пуховке, Погреба, Бортнича, Вишинке, Којлова, Рудакова, Перејаславе), и да има у керамици (по облицима и глачању) везе са ранијом аутохтоном керамиком скитског доба. Тако би у том случају Зарубињци претстављали потомство аутохтона а Черњахов и Ромашки даљи степен развоја Зарубињаца.²

Готи

Ја се не могу одлучити да само на основу таквих површно назначених и недовољно доказаних објашњења признам као исправно и довољно Хвојкино везивање зарубињске културе како за старије домаће ближе непознате могиле, тако и за Черњахов и Ромашки и одатле за прве словенске могиле. Из Хвојкииот рада с једне стране је очигледно да је погрешком повезао у Ромашкама словенско гробље из XI или XII в. са старом некрополом римског доба само зато што су били једно уз друго. А с друге стране има неколико важних разлога због којих већина руских и немачких археолога черњаховску културу не сматра словенском него германском, готском.³ Она је припадала оним Готима који су се по историским подацима тамо доселили у II—III в. н. е. и задржали се у пуној снази до краја IV в., када су их (г. 375) Хуни разбили и изагнали све осим малих остатака разасутих по црноморским обалским местима. Њима би се појава черњаховске културе са инвентаром III и IV века могла добро објаснити, утолико пре што та култура у појединостима показује директно римско-германски карактер, на пр. у развоју фибула и пређица или у керамици.

Додуше и ово друго тумачење Черњахова и њему сличних гробова у Ромашкама има својих мана, особито ако се буде могло доказати да је почетак черњаховске културе у кијевском крају старији и да се својим развојем везује за гробове зарубињског типа, положеним у земљу у доба када Гота још није било око Дњепра. Осим тога, черњаховска култура разликује се у неколико тачака од оне са којом су према наласцима у северној Германији имали доћи Готи.⁴ И тако цео проблем остаје нерешен услед недостатака сабраног и хронолошки раздељеног материјала и његове типолошке оцене.⁵ Не докаже ли се словенска припадност, — а сам не бих то искључивао, — бићемо принуђени да тражимо за римско доба поред черњаховских и друга гробља која би изражавала неку истовремену културу домаћег народа, релативно још сиромашну, очигледно словенску. — То би било у старијој зарубињској скупини и њеним дериватима, или у једној другој на коју је Хвојка такође наилазио, то јест у гробљима у којима се могиле сарматског карактера директно додирују са каснијим сиромашним словенским курганима, какви су се нашли на пр. у Броваркама код Гајдача, или на Пастјерском градишту, а где по Хвојки словенска предградишна керамика показује везе са старијом.⁶ Међутим, Хвојка ипак о њиховој култури ништа подробније није сасопштио. А оно што је написао није довољно да бисмо могли признати да је овде постојао континуитет од старе културе до Зарубињаца, до Черњахова и до каснијих словенских могила, и да бисмо могли целину прогласити за Словене I—V в. н. е. Понављам: шта је Спицин г. 1908 (срав. горе стр. 27) написао о гробовима спаљених, важи и за римско доба. Ситуација се није променила.

У то доба би исто тако спадали у Пољској кургани сиедлеминског типа (из III—IV в.), о чијем се словенству може озбиљно размишљати, како су то учинили Ал. Карпињска и О. Блуме.⁷

Инвентар је додуше доста удаљен од словенских могила са градишном керамиком. Али узмемо ли у обзир да је за неколико векова старији, и да на другој страни потребни обред под могилом јако зближује сиедлеминске кургане са најстаријим уистини словенским, — то је њихово словенство доста вероватно.

Римски утицај

Укупно узевши ни у римско доба, ни у доба Сеобе народа није могуће сасвим сигурно утврдити тадашњу словенску културу између Одре и Дњепра иако је тамо свакако постојала. Она је очевидно била тамо подлегла испочетка римском утицају који се ширио из црноморских емпорија дубоко у унутрашњост а касније још више утицају тзв. готском, то јест оне индустрије у којој су учествовали и Готи, иако је иначе потекла из грчких приморских колонија. Да је римски утицај јако продро међу Словене доказује не само цео карактер свих истовремених гробова спаљених међу Одром и Дњепром, не изузимајући Черњахов, него и мноштво римских остава са новцима из II и III в. нађених у јужној Русији, око Дњепра и у његовој широј околини.⁸

Готски утицај

Готски утицај појавио се у IV и V в., а да је продро и у словенске крајеве показују савремени наласци око Кијева на Пастјерском градишту (Заришче) код Кањева, даље око Черњигова, на Спаском Городцу код Калуге и сл.⁹ Био је то уопште снажан утицај који је у доба своје декаденције обухватао и удаљене крајеве на Оки, Ками и Волги у тзв. пјаноборској и борковској култури, па и на Уралу. У Немачкој се данас сматра да се од почетка III в. враћала јака струја готске културе и на северозапад ка Балтичком Мору, преко језгра словенског становништва.¹⁰ Да су Готи на Словене врло снажно утицали доказују не само ова археолошка него и лингвистичка факта. Словени су од Гота. преузели знатан број речи а са њима и нових предмета, особито на пољу ратништва и друштвене организације. Тамо где се овај дотицај развијао било је без сумње неколико великих културних средишта.

Липичка култура

На западу су чешки археолози сматрали словенским поља са урнама из римског доба добржиховског типа, како сам горе већ изложио (стр. 22, 25), и то на основу тобожњег континуитета, који чак и не постоји. То исто важи за пшеворску културу у Пољској. Тамо је, додуше, Хадачек добро осетио да ће бити потребно тражити Словене у другој скупини гробова спаљених. И потрудио се да поред пшеворског типа који је сматрао за германски издвоји нову скупину истовремених гробова, репрезентованих гробљем код Липице близу Рогатина. Ову скупину спојио је и са старим гробовима из Чеха и Висоцка и са каснијим из Псара, Хородњице, Трембовле, Подхајчика и Черњахова.¹¹ Али то питање није довољно продубио и Словене римскога доба није тиме поставио на чвршћу базу. Ни други у том нису пошли за њим, а Вл. Антонијевич је Липицу и Зарубињце приписао Германима.¹²

Сл. 8. Амфора из гробља у Старом Месту у Моравској

Глава V СЕОБА СЛОВЕНА

Сеоба Словена и њени узроци. — Распрострањеност у VII веку. — Недостатак словенских налазака из VI—VIII в. — Узрок у простоти словенске културе. — Алписка и панонска гробља. — Авари и Словени.

У међувремену док су се у римско доба појавиле иза Карпата културе о којима смо горе расправљали, настала је велика промена у целом дотадашњем животу.

Сеоба Словена

Словенство, које је раније сачињавало једну целину, боравећи иза Карпата на ограниченом простору, почело се ширити на све стране и разилазити у нова подручја, каткад и далеко од старе колевке. При томе се мењала не само географска распрострањеност и месна здруженост народа, већ се распадало и старо унутрашње јединство. Језична и културна средишта, која су се почела стварати олабавила су, а ницале су нове скупине на основу нових географских и привредних односа и у зависности од јачине отпора са којим су их суседи дочекивали.

Не знамо како и када је све то почело. Бесумње већ одавна је на периферији прадомовине почињало локално ширење и одвајање мањих делова као и продирање у нова подручја. Просто је невероватно да се Прасловени нису уопште селили и пре почетка н. е., — али ми о томе ништа не знамо, а ако се то и дешавало, то је било само у мањим размерама. Велика комешања, велико ширење и масовни покрети на све стране, тихи и мирни или бурни и насилни, почели су тек у римско доба, мислим, негде у другој половини II в. Из тога доба имамо извештај Јулија Капитолина

о великим покретима који су се дешавали иза Карпата и који су оданде одагнали ка југу низ германских и других народа.¹ Покрет о коме се тако саопштава у II в. настављао се и јачао и током следећих векова све док се у VII столећу није дефинитивно завршио.

Узроци су били различити, унутрашњи и спољашњи.

Главна унутрашња покретачка снага био је сам велики пораст народа. Овај је великим делом пребивао на мање плодној и тешко обрадивој земљи, у шумама и у мочварама те је био због тога принуђен да крене даље и да тражи нова, боља насеља за потомство које је расло. Деловала је ту просто и жеља за бољим, за учешћем у бољим културама, за богатством, јер је трговина долазила и у словенску отаџбину већ за грчких и римских времена, а са трговином јављала се и претстава о срећнијим земљама и њиховом богатству.

Поред тога било је још и снажних спољашњих потстицаја, — изазваних насртајима страних етничких таласа који су напредовали. С таквим насртајима био је можда у вези долазак Скита и Сармата на средњи Дњепар, потом долазак Бастарна и Скира са Висле, а онда Гота и Херула из истих крајева на Дњепар, затим из Азије инвазије Хуна, Бугара, Авара и Мађара, од којих су особито аварски напади били од значаја по Словене. Ту није било питање само ко ће кога надвладати, него каткад и ко ће кога истерати из земље и принудити га да се насели у новим подручјима.

Последица свега тога била је то што су се делови словенског народа почели кретати у разним правцима. Нарочито је долазак Гота и Авара проузроковао знатне покрете словенских племена, утолико пре што ова још већим делом нису била чврсто настањена и чврсто везана за обрађивану земљу, већ су била покретна. Па ако је дошао јак непријатељ који их је подјармљивао и присиљавао на покорност, она су се лако решавала да се повуку пред њим и да потраже нова подручја за своје колибе и своја привремена поља.²

Распрострањеност Словена у VII в.

На крају VII века већ видимо да су се Словени раширили у новим стаништима, много већим него што су била првобитна насеља у прадомовини. На северу су доспели до целе јужне обале Балтичког Мора, на западу су прекорачили Лабу, Салу и поречје горње Мајне као и Шумаву и Ин, продрли су дубоко у Алпе, доспели су и у млетачко подручје, а на Балкану су заузели већи део полуострва, не изузимајући ни део Грчке и њеног архипелага. На истоку су доспели местимично до Црног Мора, као код ушћа Дњестра и Дона, где је већ Прокопије знао ametra eJnh twn ton

'Antwn,³ заузели целу средњу Русију све до горњег Дона, Оке, горњег Дњепра, Иљмена и до вододелнице између Припета, Березине и Њемена.

Када су где доспели не знамо тачно, изузев југа. На средњем Дунаву били су већ за хунске владавине, како можемо судити по Присковом извештају из г. 448⁴ и по Јорданисовом; крајем VI века нападали су већ места у Истри: и пограничној Италији, а г. 595 спомињу се већ на изворима Драве и Муре.⁵ На Балкан су прелазили и нападали од самог почетка VI века за владе Јустинове (518—527), а у Добруџи су боравили већ давно пре владавине цара Јустинијана.⁶

Мање је извештаја о западу и о истоку. О западу можемо рећи само толико да су у Чешку, Моравску и Карпате продирали вероватно од краја II столећа н. е. Али прве историске веродостојне вести о Словенима су овде тек с почетка VI в. код Прокопија и с почетка VII в. код Фредегара.

То важи и о Словенима на Сали и на доњој Лаби.⁷ На истоку доспели су Словени поред Дњепра и његових притока на Ловат, Волхов и Илмењско Језеро давно пре доласка скандинавских Руса у IX в. То ширење можда је у вези, баш као и поход Вјатича и Радимича на Оку и Сож, с притиском који је био проузрокован аварском инвазијом у VI и VII в., ако не још и готском. У IX в. на Оки је већ постојало јако словенско средиште у граду Рјазању.⁸ После одласка Авара ширење Словена било је усмерено углавном ка Дону и иза њега, о чему имамо многе доказе из IX и Х в. Тек је долазак Печењега и Половаца не само зауставио то ширење Словена, него их је поново бацио натраг на Доњец, Сулу и Сејм и изагнао их је и из црноморског степног појаса.⁹

Словени су се дакле расули по огромном подручју а његов већи део заузели су у таквој множини, да су сви остаци страних елемената које су тамо затекли брзо ишчезли, било што су се повукли или што су били апсорбовани и пословењени.

Недостатак словенских налаза

Могли бисмо сада очекивати да ћемо моћи словенску културу да пратимо археолошки од времена када су се Словени тако дефинитивно настанили у новим насељима, дакле од VI и VII в. Али, зачудо, археологија о њој до VIII а местимичио и до IX в. скоро потпуно ћути и ми, после толико претходних разочарања, стојимо поново пред изненађујућим сазнањем да нас стара несигурност о томе шта је управо словенско прати и даље у првим столећима боравка Словена у новим земљама, гдегде чак и до почетка IX в. Проблем лежи у томе што се и поред тачних и одређених историских података о новим насељима Словена, и поред тога што су та подручја била њима настањена, тамо не појављује њихова култура. Не знамо како и где да их археолошки констатујемо и како да их карактеришемо. Упитамо ли каква је била култура словенских Чеха у VI и VII в., у доба кад су у Чешкој и Моравској већ и боравили и побеђивали и Аваре и франачког Дагоберта, добићемо од наших археолога збуњене и неодређене одговоре, почев од Ј. Л. Пича, који је иначе у своје време знао добро чешке ствари. Упућени смо на неколико врло сиромашних а к томе и временски несигурних могила са спаљеним мртвима из којих много не можемо закључити, а за Моравску то важи у још већој мери.¹⁰ Упитамо ли даље каква је била у то доба култура словенске Пољске, одговарају нове књиге Ј. Костшевског и Вл. Антонијевича да од IV до IX (VIII) в. нема словенских споменика а Ј. Јакимович је то недавно поново потврдио.¹¹

Иста таква несигурност постоји и горе на северу у области полапских и балтичких Словена. Чак и ако између V и IX в. и није постојао културни хијатус у оном смислу у коме су то раније говорили немачки археолози, износећи да су се Словени населили тек много после одласка Германа, ипак је тачно да је из времеиа V—VIII в. проверених гробова исувише мало.¹²

Ако се пак окренемо к Русији, опет ћемо узалуд тражити у стручној литератури какви су споменици словенске културе пре VIII в., иако је просто неоспорно да су бар у Целом западном и средњем делу Русије Словени компактно боравили од VI—IX в. Руска археолошка литература пуна је додуше примедаба о „старијим" гробовима, али нико није њихов материјал подробно ни систематски анализовао и приказао, тако да нам недостаје доказ због чега су то сматрани за старије и за словенске.¹³ Има мало утврђених изузетака. Не могу се зато усудити да из тог хајоса издвојим словенску скупину V—VIII в. То морају урадити руски трудбеници. Красни су и, како се чини, типични примери (сл. 9) словенских гробова из помошчинског доба кургани са предградишном керадмиком код Шанжова у Мосалском ујезду (Мосалски срез Калушке обл.) на реци Пополти које је открио и лепо публиковао Н. Буличков.¹⁴

Сл. 9. Из могила спаљених код Шањкова

на реци Пополти (по Н. Буличову)

Ово исто важи углавном и о Словенима VI—VIII в. на Балкану, у старој Бугарској, Македонији и Србији. Тамо се истина свугде населило пуно Словена у VI и VII в., али је словенски гроб из тог доба на Балкану, осим Хрватске, изванредан изузетак.

Сиромаштво словенске културе

За ту изневађујућу појаву не налазим засада другог тумачења до сиромаштво тадашње словенске културе. Гробови из тога времена су по свему што знамо о Словенима били гробови спаљених, највероватније под ниским могилама, са гомилицом пепела на земљи или у могили, како то ту и тамо показују разни примери из доба пре IX в., на пр. чешке или руске могиле. Све су садржином очигледно сиромашне, осим неких изузетака у Русији где су у исто време утицале необично напредне културе: литавска, мошчинска (рагињанска) и мемелска.

Инвентар ових могила је уништен огњем,¹⁵ а осим тога био је тако прост да се не изражава ничим што би везивало пажњу и будило жељу за даљим трагањем. Услед тога археолози нису тим простим првим словенским гробовима посветили досада одговарајућу пажњу. Данас се ревносно копа свако преисториско гробље, али нико се не брине за словенске гробове из V—VIII в. и нико их не тражи. Нико нема особитог интереса за њихово истраживање, а последица тога је да њихову садржину и значај не познајемо како треба.

Сл. 10. Инвентар гробова у Мистелбаху (Г. Аустрија)

Ови гробови су и због тога сиромашни што Словени, крећући из прадомовиве на дуго путовање по туђини, нису просто могли понети собом све што је у ранијој постојбини било њихово имање. Имали су уза се, како знамо од Прокопија и од Јована Ефеског, само оно што је било најнужније а тиме нису могли даривати гробове, тако да у њима никада не налазимо ништа до неколико црепића просте посуде.¹⁶

Словени на средњем Дунаву — Авари и Словени

Само на једном месту на западу, где су се Словени сразмерно рано срели са вишим културама (бар од iv в.) и то у средњем Подунављу, у старој Панонији и у суседним алписким земљама, има нешто више споменика које можемо сматрати сликом тамошње словенске културе из VI и VII в. Али се немачки и мађарски археолози држе негативно или бар резервисано према овој претпоставци, приписујући ове споменике само Хунима или још више Аварима (Ј. Хампел је раније мислио на Сармате), који су дошли у Угарску крајем VI в. Ја ипак мислим да на пр. гробља откривена у Михелдорфу и Мистелбаху у горњој Аустрији¹⁷ или ново гробље откривено у Новој Веси код Братиславе¹⁸ и поред многих дарова страног карактера (аварског и византиског) ипак сва припадају у првом реду и у основи Словенима. А то зато што се овде већ и у почецима појављује керамика са таласастим линијама а од накита наушнице, све што је карактеристично за Словене и касније у IX и Х в. Предмети византиског или аварског порекла могли су доћи до овде настањених Словена онако исто као и до у суседству насељених Хуна и Авара.

У Подунављу је у то доба постојала разграната трговима са Оријентом, Византијом и Италијом. Осим тога онај ко зна подробније аварску и византиску историју у VI—VIII в. зна добро да је овде на Дунаву постојала веома тесна и стална симбиоза Хуна и Авара са Словенима,¹⁸ тако да морамо рачунати са интензивном разменом материјала (накита и оружја). Зато кестхељски окован појас или аварска сабља не морају бити само иметак Авара, као што ни гробови ратника са коњима не морају бити само аварски, узмемо ли у обзир да су и Словени по историји били добри ратници — коњаници.²⁰ Није зато исправно кад се на словенском подручју гробља са много гробова али са неколико сабаља и неколико кестхељских ковања приписују само Аварима. Нарочито кад у њима има још и много предмета који их опет везују за каснија словенска гробља,²¹ или ако је соматолошки материјал помешан.

И поред ових разјашњења не могу рећи да се може са сигурношћу донети закључак о словенској или аварској припадности: могућ је и копмпромис заједничких словенско-аварских гробаља; па тако и за подунавски крај важи на крају крајева оно што и за остале: не познајемо сигурно тамошњу словенску културу из VI и VII века.

Сл. 11. Лепљена керамика из могила код села Гаравије (Полоцки р.)

Г л а в а VI КРАЈ I МИЛЕНИЈУМА И АРХЕОЛОГИЈА

Област западних, јужних и источних Словена у Х веку. — Напредак словенске културе. — Постанак неколико културних области. — Етничко одређивање материјала. — Тешкоће на периферијама. — Несигурноет код источних Словена. — Мерила народности.

Завршивши своје сеобе Словени су на крају I миленијума н. е. били настањени на сувише великом пространству да би могли остати јединствени. Диференцијација која је почела већ у прадомовини сада се довршила. Створиле су се не само три велике језичне скупине, него и мање народне скупине на основи генетичкој, језичној и привредној, а понегде су се дуго одржале у самосталном животу још и мање родовске јединице. Истина у IX и Х в. нису били још створени познији историски односи, али су се већ показивали, бар у главним цртама.

Западни Словени

У западној језичној скупини окупила су се у Чешкој и Моравској чешка племена, а поред њих са обе стране Малих Карпата Словаци, испрва називани Моравани. Даље над њима била су српска племена од горње Мајне и Судетских Гора све до линије која води од ушћа Сале преко Дубна, Сосне (Zossen), Пржибора (Fürstenwalde) и Кросна ка Захању (Sagan). А над њима био је, још даље на северу, међу Лабом и Вартом велики број племена здружених у политичко-верску скупину Ободрита и Љутича или Велета, славних по њиховој трагичној борби за веру и независност. Нека словенска племена продрла су и преко Лабе, као Древани на реку Јецел и Илменаву у Линебургу, а преко Сале прешло је мноштво мањих српских родова све до реке Фулде, франачке Сале и средње Мајне са Радницом и Пегницом.¹ На Наби су се срели са Чесима који су продирали преко Шумаве и Чешке Шуме.

Скупина племена из којих се спајањем створио пољски народ настанила се између Нотече, доње Висле, Буга, затим Карпата, Јесењица, Крконоша све до Хвизда и Бобре, делећи се на велика племена Шлезана, Вишлана, Мазовљана и Пољана на Варти, од којих је касније произашло и уједињење и историско име народа. Поред њих заузели су сродни Поморани обалу од Одре ка Висли, а иза њих су се уз реку Пасарзу налазили већ литавски Пруси.

Јужни Словени

У Угарској Низији био је доласком Мађара истина забоден клин између северних Словака и источних Словена који су продрли у Карпате с једне стране, и јужнословенског блока на. Балкану с друге стране; ипак је остало и доста Словена разасутих у Панонији, на Тиси и у Банату. Јужни Словени су боравили компактно поред Немаца у алписким земљама, и то Словенци све до Травне, Салцбурга, Таура, Карантанских Алпа и Соче. Даље иза Соче били су Хрвати у целом широком приморском далматинском² подручју, а иза њих у унутрашњости на Босни, Дрини и Морави српска племена на југу до Црног Дрима.

Остатак полуострва, осим трагова Илира, Трачана и Романа у горама и изнад грчког појаса од Солуна до Бургаског Залива, населили су Словени звани бугарски зато што их је убрзо по њиховом доласку ујединила династија из рода турско-татарских Бугара. Истој скупини очигледно су припадали и Словени који су држали запоседнуту Грчку (углавном велике делове Мореје) и део Архипелага.

Источни Словени

Огромна грана источних Словена састојала се такође из низа племена иако је поред свега тога била јединствена све до почетка XII в., када кијевски летописац сва главна племена обухвата још само једним појмом словенске Русије. У Х в. источни Словени заузимали су пространство, грубо узето, све до црте која иде од западног Буга и Сана, где је била приближно пољска граница, преко горњег Њемена и Припета ка Дриси на Двини, затим мало даље од Ловата и Волхова ка Ладоги. Одатле је широким луком ишла преко Оковске Шуме, Тверца и Јарослава ка Владимиру на Кљазми, а поред Рјазања на Оки ка горњем Дону и Доњецу, ка Ворскли и одатле преко Дњепра и средњег Буга ка ушћу Дњестра и Дунава и даље до Карпатских Гора.

Литавци

У границама те огромне области била су распрострањена већа племена, како нам их је у Х в. именовао цар Константин и убрзо за њим аутор „Повести давних времена": тако су на западу а јужно од Припета и од Буга до Дњепра пребивали Бужани — Волињани (стари Дуљеби), поред њих Древљани, а у самој кијевској области од Тетерева ка Роси. руски Пољани. На југу код средњег Буга и Дњестра били су Уличи, кад доњег Тиверца и на исток између Дњепра и Сејма Сјеверјани, на Сули и доњој Десни. На север од Волиније и древљанске земље иза Припета простирала се велика област Дреговича од Дњепра и Березине до литво-летонске границе, која је пролазила, грубо речено, од Нарева поред Лиде и Полоцка ка Пскову.³ На исток од Дреговича, на реци Сожи и Ипути, била је област Радимича а даље уз горњу и средњу Оку област Вјатича. Кривичи, једно од најмоћнијих руских племена, заузели су крајеве даље на северу у широком појасу од Полоцка преко горње Двине, Дњепра и Волге све до Ростова и Владимира. Новгородски Словени држали су над њима крај између Пскова, Ладоге и Мсте, са многим колонијама даље према истоку (срав. мапу на стр. 269). Овде на северу и на истоку окружавала су Словене финска племена и са њима се мешала.⁴

Границе појединих племенскиx области нису добро познате, уколико о њима нема историских или археолошких извештаја, а ни једних ни других нема много. С каквим успехом и овде може да ради археологија показао је у последње време А. В. Арциховски, који је брижљивом анализом и статистиком налазака вјатичког карактера (срав. даље глава XV) врло подробно ограничио област Вјатича.⁵ Али о другим руским племенима сличних радова нема, само су мање покушаје учинили Вл. Антонович и А. Данилович за волинску и древљанску земљу, а В. Завитњевич за дреговичку и сл.

Тако је у грубим потезима изгледао састав словенских народа на крају I миленијума н. е.

У области где су према горе приказаној слици Словени били компактно настањени налазе се словенски споменици из IX и Х века. Делови тог огромног подручја, уосталом историски познати, остали су додуше још дуже времена у тућим рукама, углавном на Балкану, али у преосталом делу живели су већ чисти Словени или пословењени аутохтони.

Култура која нам се открива у тим насељима и гробовима јесте дакле прва словенска култура о којој то можемо рећи са сигурношћу и коју у овом Приручнику можемо ближе погледати без недоумице. У IX и Х в. почиње стварна археологија Словена. Свугде где су боравили сусрећемо се са мноштвом гробља и насеља, било слободних и отворених, било опасаних рововима, са даровима и остацима карактеристичним за IX—XI в. Из њих већ сигурно и несумњиво читамо како је живео, становао, одевао се, хранио итд. народ који је густо био настањен на подручју у коме историја зна само за Словене. Али понављам оно што сам горе већ назначио: ту материјалну археолошку културу коју сада видимо пред собом и коју ћемо подробно пратити Словени нису собом донели. Изузев незнатних елемената све оно чиме се њихова нова култура истиче дошло је Словенима после доласка у нова насеља. А ако та нова култура и има неколико заједничких знакова, више-мање свесловенских, који је свуда прате, нису то знаци својствени Словенима, које су они донели из своје домовине као заједнички иметак, већ су то знаци које су стекли тек после разлаза а који су постали ex post њихов заједнички иметак и карактеристика.

Видели смо већ да у доба саме сеобе словенска култура није садржавала још ништа особито и ништа значајније. Била је неоспорно проста. Све оно чим се она одликује на крају I миленијума стекли су Словени тек на новом подручју, и то или директно или посредством трговаца из далеких културних земаља. Скоро свугде где су били дошли сретали су се са вишом културом, на југу директно са класичном, а њихова стара домаћа култура није била тако снажна ни отпорна да се одбрани од нових утицаја и да се одржи.

Тако се десило да се потпуно изменило оно што су Словени првобитно имали, или што су стекли у прво време по сеоби. Нарочито снажно је деловао утицај византиске културе на јужни и источни део, али поред ње био је велик и чисто оријентални, закасписки утицај, а исто тако и германски. Видећемо то најлепше кад се у закључку (у глави XIX) будемо осврнули уназад на деловање свих тих утицаја.

Културне области

На основу ових запажања било би управо најбоље да се цела садржина словенске културе из IX—Х в. подели на низ локалних културних области и да се прегледа према њима, а у самој Русији ако не према племенским областима оно барем према три велике археолошке области, на које се Русија делила у XI в.⁶ Али при таквом поступку би се сам попис ипак прилично разбио, продужио и препунио, јер би се сувише много понављао. И зато сматрам да је згодније да у наставку дам само једну укупну слику нашег археолошког знања о словенској култури Х века, а тек у њој да укажем на разлике које су значајне за поједине културне области. При томе чешће нећемо моћи избећи да погледамо и на материјал за столеће старији, или за столеће млађи, према томе какав је при руци. Нарочито руским материјалом XI и XII в. можемо још мирно да попуњавамо оно што нам недостаје у X, или што уопште тражи допуну.

Пре него што приступимо том прегледу још једна ствар заслужује претходне примедбе.

Кад сам рекао да се култура која је сигурно словенска појављује тек у IX и Х в., тиме још није казано да је та сигурност апсолутна и да увек и свугде стојимо на одређеном и неспорном тлу. Са знатном мером сигурности можемо говорити о словенству тадашњих налазака у Чешкој или у Моравској, исто тако у Пољској или у Померанији. Али не смемо тако сигурно одлучивати у целој Русији, или на Балкану, ни уопште свуда тамо где можемо претпостављати и присуство остатака несловенских елемената, као и свуда на периферији.

Периферија словенске територије је наравно мање сигурна, а нарочито цела источнословенска периферија.

Етничко одређивање

Нико није сумњао, и то са правом, да је култура из гробова IX и Х в. откривених у Волинији, у кијевском, черњиговском, могилевском крају била словенска. Али је друкчије било са гробовима из бивших губернија Петротрадске, Новгородске, Витепске, Псковске, Тверске, Московске, Владимирске, Рјазањске, Вороњешке, Харковске (данашње области Лењинградска, Новгородска, Витепска, Псковска, Калињинска, Московска, Владимирска, Рјазањска, Вороњешка и Харковска). Тамо се у Х и XI в. словенска колонизација очигледно мешала са старијим домаћим финским, а можда, хазарским или аланским народом, и при ископавањима се стално постављало питање: шта је ту словенско а шта страно. Постављало се утолико више што су се, као што је природно, културе оба народа не само мешале него су обе биле до знатне мере под утицајем других суседних култура, на пр. из Скандинавије или литво-летонске земље, а на истоку из Бугарске и Хазарске, у толикој мери да је тиме и словенски и фински карактер слабио или се и губио. Било је тешко одлучити о гробовима који су се отварали пред истраживачем: коме су стварно припадали, да ли Словенима или Финцима или некој норманској колонији.

Такве је тешкоће имао Н. Бранденбург при истраживању ладошких кургана а Н. Рерих у Петроградској Губернији (Лењинградској области), такве је имао Дм. Анучин при анализи костромских кургана, Н. Макаренко при испитивању ковланског и закополског могилника, Л. Ивановски и А. Спицин при студију гдовских споменика или В. Завитњевич у области средњег Дњепра и Дм. Самоквасов у сјеверјанској области. Стари А. Котјаревски је у своје време уопште сумњао да се словенски курган може разликовати од несловенског.

Спорови о словенству гробова у Русији

Такви и слични случајеви и размишљања дали су зато У Русији потстрека за многе дебате на конгресима, а и за појаву специјалне литературе која је трагала за народносним обележјима, која би водила закључку или га бар олакшавала.⁷

Успех није био велики.

Етнографска припадност налазака на старим народним границама биће увек спорна а одлуке тешке. У унутрашњости области можемо за словенске сматрати све наласке, нарочито гробове, уколико особити знаци и то у већој мери не говоре против тога односно за одређену другу народност.

Мерило народности

На периферијама је горе и поједини гробови биће тамо увек спорни. Онакав гроб из околине Волхова, какав је објавио Талгрен,⁸ може припадати Карелцу са словенским предметима или Словену са карелским. Ближе смо истини ако имамо пред собом више гробова, цело гробље. У том случају приближиће се највише исправном закључку онај ко се не буде равнао по неком поједином апстрахованом обележју него по целом комплексу знакова, по заједничком карактеру, али увек с обзиром на паралелне историске податке.

Никад не смемо заборавити да су културне појединости на народној граници прелазиле на ову или ону страну. Словенску наушницу могла је окачити и носити суседна Немица или Мађарица, она је могла варити у градишној посуди с таласастим линијама; словенски шупљикаст прстен могао је на граници лако прећи Финцима исто као и поједина привесна карика. А свакако се је догађало и обратно. Понекад су Словени заволели понеки немачки производ, као на пр. емаљоване кетлашке бронзане предмете. Не треба зато на периферијама из једног обележја доносити преурањен суд него ваља судити из целог; карактера гробља, ако тамо постоји већи број гробова. Ако разматрамо проблем са тога гледишта већ смо на доста чврстом тлу.

Сл. 12. Сребрна плакета са цртежом оранта из Лајсовске оставе

Општи карактер финског и словенског гробља на први поглед се разликују. То је већ данас постало неоспорно благодарећи раду одличних археолога, па ако и не знамо шта да мислимо о једном гробу знамо шта да мислимо о целом гробљу. Финска и литавска гробља са карактеристичном натрпаном и тешком опремом и низом специфичних форми лакше се распознају од словенских данас него пре 30 година. Додуше нисмо ни тако ослобођени свих тешкоћа. Проф. Балоидис разликовао је истина добро у луцинском крају словенска гробља од летонских.⁹ Али и такав зналац као што је проф. Спицин не зна да ли велику скупину могила између Њемена и Двине

треба да сматра словенском или литавсксом.¹⁰ И на западу, на немачко-словенској граници, постоје тешкоће а исто тако у Угарској, где постоји прилично неслагање између историје и археологије. Историја зна тамо за велика словенска насеља пре Х в., али их мађарска археологија игнорише (срав. горе стр. 46).

Но на све ово вратићемо се још једном на крају Приручника, и то подробније.

ДРУГИ ДЕО

СЛОВЕНИ У IХ-ХI ВЕКУ

АНАЛИЗА НАЛАЗАКА

Сл. 13. Лубања са S-наушницама из Калдуса код Хелма

Глава VII ПОДЕЛА МАТЕРИЈЕ

Цео археолошки материјал са којим се истраживач срета у овом првом великом културном словенском периоду може се ради прегледне анализе поделити на ове три, односно четири категорије:

Први обиман археолошки извор из кога се може најбоље и најтачније пратити материјална и духовна култура и њен народни карактер јесу гробови са даровима са спаљеним мртвима и са костурима. Јер још кроз цело то време од IX—XI в., само негде више а негде мање, задржавао се стари пагански обичај да се мртвом у гроб дају разни дарови, који су му имали поново служити у новом, загробном животу. Ту веру можемо претпостављати свугде, а с њоме спојени гробни дарови јесу први више или мање богат извор познавања тадашњег живота.

Други извор такође обиман јесу остаци станова који: скупоценију садржину гробова допуњују предметима свакидашњег привредног живота, било да их добијамо из станова простих људи и простих мајура саграђених слободно, било из кнежевских домова и богослужбених светиња у градиштима ограђеним бедемима. И градишта сама по себи пружају значајну слику политичких и ратних прилика, особито слику начина одбране од непријатељског напада, не гледајући на остатке који се опет скривају у унутрашњости њихових насипа.

Трећи извор понекад врло богат украсним и скупоценим предметима јесу оставе или блага које су оставили власници или трговци у скровишта у несигурним ратним временима или просто ради олакшања кад им је претстојао део далеког пута, а судбина им међутим није допустила да их опет изваде и однесу.

Материјал дарова и остатака све те три категорије пружа у својој целини доста подробну слику оног што је словенску породицу тог времена пратило у животу, што је сама код куће израђивала као и оног што је куповала из других радионица. Овог материјала има у изобиљу, а да бисмо га лакше прегледали поделићемо га на следећих шест археолошких скупина:

а) на скупину ратне опреме,

б) скупину уметничке индустрије која обухвата украсе тела и одела,

в) скупину самосталних споменика више уметности. уколико се може говорити да их је у то доба било код Словена,

г) скупину домаћег оруђа и грубог пољопривредног оруђа,

д) скупину предмета коњске опреме, и ђ) скупину керамике и сродних производа.

Ова подела служиће нам сада као основа прегледне слике коју дајем у следећим главама. Одмах наводим одговарајућу специјалну литературу. Општи радови и регионални описи скупљени су на крају у глави XX.

Сл. 14. Наушница из оставе нађене код Дубна у Волинији

Глава VIII ГРОБОВИ СПАЉЕНИХ

Спаљивање мртвих код Словена. — Трајање тог обреда. — Биритуално доба. — Ток обреда. — Насипање могила. — Њихов облик, унутрашње уређење. — Могиле као споменици, стражаре, мајдани. — Градње на могили. — Дарови. — Руски и готски утицај.

Историски примери спаљивања

Прва врста гробова у којима се појављује словенска култура у другој половини I миленијума и за које више нема сумње да су словенски — јесу могиле са спаљеним погребом, тј. с пепелом спаљеног тела стављеним у гроб, било на гомилицу без посуде или у малој посуди.

Данас је неоспорно да су Словени, пре него што су примили хришћанство а са њим дефинитивно. и нов обред сахрањивања, тела својих умрлих спаљивали и у гробове стављали само преостали пепео. Историских и археолошких доказа за то имамо данас довољно. Историске сам подробно разрадио у свом Животу старих Словена (I., 228 сл.). То су извештаји из VIII в. (из године 744—747) у писму св. бонифација енглеском краљу Етибалду¹ и из Х в. у кроници Титмаровој г. 1018.² Каснији извори, као Хелмолд, Саксо, животописци Отона Бамбершког као и Адам Бременски, више не спомињу спаљивање. Исто тако их не помињу чешки историски извори и Бржетиславове забране. Али да се пре тога и у Чешкој спаљивало доказује термин који употребљава Козма (бустум) о Тировој могили.³

Али зато имамо опет сличне извештаје о балканским Словенима из VII и Х в.,⁴ а о нордиским и словенским Русима има их још више; сви они сведоче о спаљивању мртвих од Х до почетка XII века. Наћи ћемо их код Леона Диакона и код неких персиско-арапских аутора, рачунајући у то и познати подробан опис руског погребног обреда код Ибн Фадлана.⁵ На крају пак сам кијевски летописац потврђује да су словенска племена Радимича, Сјеверјана и Кривича спаљивали своје мртве у старије доба, а да су Вјатичи тако чинили још у његово (летопишчево) време, тј. на крају XI или на почетку XII века.⁶ На основу тих извештаја није могуће порећи да су Словени своје мртве спаљивали нити тврдити да је то било само изузетно.⁷

Сл 15 Погреб руског велможе на Волги 922 г. према опису Ахмеда Ибн Фадлана

Слика Т. Сиемирадзког у Историском музеју у Москви

Археолошки примери

А исто као историја потврђује ово и археологија великим бројем гробова спаљених из прехришћанског доба на словенском подручју. Можемо са сигурношћу рећи да се свугде где су живели Словени налазе гробови спаљених под не много високим могилама, који су типични за њих у доба пре Х в. иако засада њихову целину и њихову садржину познајемо само непотпуно. Питање је данас расветљено и за оне крајеве где их раније није било,⁹ или боље речено где нису били познати, као у источној Немачкој, где су се Словенима стално приписивали само равни гробови са костурима.⁸ А сигурно ће се и Пољска, у којој су археолози досада забележили незнатан број словенских могила са спаљенима,¹⁰ временом, новим наласцима, придружити Чешкој, Немачкој и Русији. А свугде је јасно да је спаљивање био старији и првобитнији обред него сахрањивање.

Доба оба обреда

Тај други обред није се наравно појавио наједанпут него постепено и зато свугде сретамо биритуално археолошко доба у којем су оба обреда била практикована истовремено иако не подједнако. У културно напреднијим средиштима прилике су биле друкчије од оних на заосталом селу. Ову истовремену двојност погребних .обреда претресао сам на другом месту и подробно.¹¹ У словенској Померанији и Мекленбургу почело је преовлађивати сахрањивање од VII века али се спаљивање одржало местимично до Х и XI, као што показују на пр. гробови спаљених поред оних са костурима у Бобзину, Ставенхагену, Великом Вехлину, Ровену, Галгенбергу, Зилбербергу код Волина и Нојхофу, где су нађени и новци XI в.¹² У Чешкој и Моравској немамо засада доказа о постојању оба обреда пре IХ в., али се спаљивање очувало све до Х и XI в. У то време бих ставио поједине гробове спаљених из околине Нетолица, Либјејица, Ратаје, Коцеловица, Вижловке, Ухерске Скалице, Бојковица, из Жопа код Холешова и сл.¹³ У Бојковицама и Жижелицама била су у могилама оба обреда а тако исто и у Праховским Скалама.

У Пољској су односи уколико се тиче могила спаљених врло нејасни, као што се види из разних мишљења тамошњих истакнутих археолога. Костшевски их помиње само изузетно а Јакимович их потпуно негира.¹⁴ Уверен сам да је то само из недостатка старијих истраживања и да Пољска неће бити изузетак у словенском свету.

На југу, у Подунављу и у Алпима, почело је код Словена биритуално доба под римским и аварским утицајем можда већ у VII в. (срав. гробља код Крунгла, Хоенберга, Михелдорфа, Мистелбаха, а затим хрватска код Велике Горице, Книна, Врлике, која су са костурима), али је ту и тамо трајало све до појаве S-наушница, као што су показали гробови спаљених у Черномељу у Крањској.¹⁵

На истоку Словенства почело се сахрањивати већ у гробовима черњаховског типа из IV—V в., одакле је то почело утицати и на дњепарске Словене.¹⁶ Али о сахрањивању у већој мери не може се говорити пре увођења хришћанства у Кијевском крају г. 988, а кад неких руских племена још и касније. Управо смо споменули да су Вјатичи спаљивали још на почетку XII в.,¹⁷ а у суседној Естонској, Куронској и Литви спаљивало се све до XIV века.¹⁸

Из свега се види да се сахрањивање појављивало код Словена још пре доласка хришћанства, на пр. на Дњепру, у Подунављу и на Балтику, најпре под утицајем римским и аварским а потом и франачким, а највише под утицајем забрана Карла Великог.¹⁹ Али ипак је дефинитиван преокрет код Словена донело тек ново хришћанско учење и с њим спојена наређења црквене хијерархије, која је забранила паганске обичаје и наредила сахрањивање, чему ћемо се у даљем нашем излагању вратити. Основни пак словенски обред пре тог доба било је свугде спаљивање.

Ток обреда

Нормалан ток обреда према извештајима и наласцима био је отприлике овакав:

Када је дошао час самог погреба окупљени рођаци, углавном жене, почели су са уобичајеним нарицањима праћеним гребањем лица и чупањем коса. Тело мртвог било је подигнуто, изнесено из дома (али не кроз врата него кроз прозор или кроз какав други отвор) и положено на санке у које је био упрегнут пар волова и у њима је довезено на гробље. Онде је била припремљена велика ломача или на месту где је имао бити гроб или подаље на заједничком пепелишту. Мртвац је са даровима био положен на ломачу и спаљен уз све гласнији плач, нарицање, крике и звекет оружја. Потом је пепео био окупљен и стављен, у посуди или без ње, на припремљену површину тла. Каткада је пепео био стављен тек касније у насип могиле, дакле више изнад равни тла а каткад у посуди и на сам врх могиле.

После спаљивања и полагања пепела држала се даћа за коју су јела припремљена у котлу, а чији су остаци такође бацани у гроб; ако је покојник био знаменита личност, извођена је и нарочита велика драматична сцена ратног карактера — звана тризна тј. погребна свечаност.

Такав је био ток нормалног, потпуног погреба. Природно је да је било и простијих као и скупљих потреба, већ према стању умрлог и његова рода. Врсти погреба биле су, природно, саображени даћа и тризна као и друти обреди, на.пр. жртве и сахрањивање живих жена, робова, паса и коња.²⁰

Насипање могила — Висина могила

По завршетку обреда и даће била је на остатке насута могила од глине, песка или камења, већ према томе шта је било при руци. Величина је била различита, од 30 см до 20 м.²¹ На крају паганског доба могиле су обично релативно високе, особито у Русији, где се дижу у знатно великим размерама и где је услед тога цело касно словенско доба добило у археологији специјалан назив доба кургана (курганый период). Било је у томе, како изгледа, утицаја нордиских погребних навика, јер је у Скандинавији био обичај да се насипају велике могиле. И зато тамо где је било колонија скандинавских Руса, односно уопште где су њихове везе са Словенима биле интензивније, видимо сразмерно високе могиле, код Волхова, Ловата, Неве, Мсте, Шелоне, као и у Смоленској губ. (Смоленска област) — у Гњездову — и у околини Суздаља, Јарослава, Мурома и Кијева.²²

Уосталом, по целом Словенству исто онако као и другде покојнику се градила утолико виша могила уколико се он више међу народом истицао богатством, славом или положајем. Зато су особито кнежевске могиле биле свугде високе, па и тамо куда није продро поменути скандинавски утицај, на пр. у Чешкој, Пољској или на Балкану. У Русији Кијевски летописац помиње да је Олегова могила на гори Шћековици била тако велика да је на њој касније подигнут храм св. Николе, а и на Игоровом гробу у Искоростени била је насута велика могила.²³ Кнежевска „Црна" Могила код Черњигова била је висока 15 аршина и имала је 180 аршина у обиму.²⁴ На југу извори помињу велику Прибидругову могилу на острву Брачу и друге велике у Зети и код Призрена.²⁵

Иначе бих споменуо да су се у целом Словенству, на југу, у Русији и у Чешкој насипале испочетка у старије доба само ниске могилице, који пут и сасвим мале. То је типичан знак старијег паганског доба. Касније, после увођења хришћанства, биле су опет велике могиле знак паганства, а место њих под притиском црквених наређења појављују се мале хумке које сачињавају гробља око хришћанских храмова (срав. даље стр. 78).

Облик могила

Изглед могила је по правилу више или мање висок лоптин сегмент на округлој основи обложеној каткад каменом, а каткад окруженој ровом и малим насипом.²⁶ Само у земљи старих Кривича, у бившим губернијама Смоленској, Витепској, Псковској, Јарославској, Новгородској, Петроградској и Владимирској (Смоленска, Витепска, Псковска, Јарославска, Новгородска, Лењинградска и Владимирска област) — са огранцима и преко њихових граница — појављује се чешће овална база, којипут знатно издужена (тзв. длинные или удлиненные курганы у руској археологији), чије нам порекло и уопште узрок абнормалног облика нису познати.²⁷ Ово уосталом није појава само у северној Русији. И другде се поред округлих појављују и издужене могиле, али су изнутра без нарочитих разлика, на пр. у Моравској код Вјетержова, Бојковица и код Ухерске Скалице. По неки пут су постале, као код Бојковица, само накнадним сахрањивањем касније умрлих чланова породице²⁸ због чега се првобитно округао курган издужио у једном правцу.

Други облици могила су врло ретки²⁹ и може се рећи да са горе поменутим изузетком преовлађује у целини један облик у којем нема никаквог система било да се посматра према добу или према крају. Облик могиле је потпуно споредан знак, утолико више што се његов првобитни изглед чешће мењао због слегања земље или других природних утицаја, поплава, завејавања песка или сличног.

Унутрашње уређење могила

Унутрашње уређење могила спаљених у целини је једноставно, особито код западних Словена, пошто гомилице пепела или мала урна нису изискивале већу унутрашњу конструкцију. На западу не знам ни за какву особиту конструкцију гробова спаљених. На истоку се спаљивање тела вршило било на месту могиле, било другде а скупљени пепео стављао се пак на гомилицу или у урну на нивоу тла или над њим у један од слојева могиле, ретко кад испод нивоа у малу јаму или у специјалан ковчег. Обично је погреб на нивоу или над њим, и то доста високо. У таквим случајевима се види да је прво била насута ниска могила, на њу постављена урна па је тек потом било све поново затрпано.

У гњездовском гробљу Смоланске губерније (Смоленска област), где су у могили била и два погреба, била је постављена једна посуда у пепелиште а друга на врх могиле тако да је била под травом. Код Гњездова а и у курским и ладошким могилама урне су уопште стављане високо.³⁰

Пример појаве храстових ковчега знам на пр. из могилника код Феђашеве у Тулској губ. (Тулска област) или из Воронке код Бјелева. Тамо је био улаз у ковчег прикривен даском која се је могла одићи при новом погребу.³¹ Велики изузетак је нарочита столица са стубом од опека у черњиговској Црној Могили.³²

Слојеви насипа

Могила је била каткад начињена од једног компактног насипа, каткад пак од неколико доста видљивих слојева који су помешани са пепелом, угљевљем и животињским костима. Ти слојеви су очевидво трагови насипања који су се понављали после погреба у одређеним терминима о свечаностима у почаст умрлих какве су се до данас сачувале код словенских народа.³³ Угљевље, пепео и кости који се у њима налазе остаци су погребних даћа. При свечаним гозбама давао се очигледно један део хране мртвоме у гроб, други део су појели учесници а остатке су или положили у гроб или су их оставили наоколо по земљи, која се затим бацала на гроб. Ако се даћа периодично понављала, понављало се и насипање нових слојева земље и остаци даћа досежу све до врха могиле. Срав. на пр. наласке Л. Антоновича, Ј. Мелникове и Б. Поповског у волинским словенским могилама.³⁴ Б. Поповски је код Самхоротка близу Сквире констатовао 14 слојева, Т. Соподжко кад Мураве 8 слојева а код села Сича на Березини 11 слојева пепела, од по 2—5 см (оба места у Минској губ., данас Минска обл.).³⁵ Сличну појаву констатовали су и X. Ханделман код Пепендорфа у Вагрији и Г. Осовски у лублинском крају.³⁶ То је уопште доста честа појава.

Ти су се обичаји одржали и онда када је почело сахрањивање. И зато се у могилама, поред костура, код главе, над њим или испод њега сретамо често са ватриштем. Ватриште је или остатак огња запаљеног у гробу за успомену на паганско спаљивање које је црква забрањивала,³⁷ или је бар остатак огњишта на којем је била спремана даћа. Таква огњишта су типичне појаве на пр. у ладошким могилама у којима се налази и прибор кухињског посуђа, глиненог и железног, котлова и здела,³⁸ стављених у могилу после завршене даће, а и другде се код костура налази бар једно такво ватриште. О наведеним обичајима има уопште толико доказа да их није могуће избројати. Срав. бар описе волинских могила од Јароцког, новгородских, псковских, тверских (калињинских), смоленских и черњиговских од Рериха, Глазова, Гатцука, Спицина и других истраживача (литературу за ово види у глави XX).

Спомен-могиле

Каткада је могила потпуно празна.³⁹ У том случају можда је пред нама само кенотаф, спомен-могила подигнута покојнику који је на пр. умро на походу у туђини тако да тело није могло бити сахрањено код куће. Такве потпуно празне могиле су ретке али их је нашао на пр. у Гњездову Вл. Сизов, у Волинији Ј. Мелникова и Ф. Штајнхал, у черњиговској земљи П. Јеренко а код Пскова А. Спицин.⁴⁰ Истој категорији припадају касније историске могиле Кракуса, Ванда, Кошћушка, Лубелске уније код Кракова и Лавова. Да су већ у старо доба биле подизане велике могиле за успомену на знамените догађаје сведочи Хелмолдов извештај (I. 36), по којем су Ободрити насули могилу за успоману на победу коју су добили на Ранама.

Стражарске могиле

Друга врста празних могила су тзв.стражарске могиле,подизане у системима у јужноруским степама са сврхом да служе као осматрачнице за стражу у доба ратне опасности. Таквих могила има и поред Дунава. Вл. Б. Антонович нашао је, на пример, цео низ стражарских кургана у дужини од 200 врста на међи између Случе и Гориње с једне и Буга са друге стране.⁴¹

Мајдани

Под такозвавим руским мајданима подразумевају се они стари гробни или стражарски кургани, који су у каснијим временима разровани ради искувавања шалитре којом је земља била натопљена. Има их много у јужноруској степи, у широком појасу од Подолске преко Кијевске, Полтавске, Черњиговске, Харковске и Вороњешке губерније (Камењец-Подолска, Кијевска, Полтавска, Черњиговска, Харковска и Вороњешка обл.) до горњег дела донске области. О њима постоји и знатна руска литература често полемичког карактера.⁴²

Најзанимљивије могиле спаљених словенске припадности биле су могиле код којих је гомилица пепела односно посуда са пепелом била постављена просто на врх могиле,

— свакојако покривена неком врстом поклопца, — или још на нарочито постоље начињено од дебелог стуба забијеног у могилу. Могуће је и то да урна није тамо имала остати дефинитивно већ само привремено и да је при првим следећим поменима била засута новим слојем глине.

То је обред чије постојање у Русији на крају паганског доба потврђује Кијевски летопис.⁴⁸ Летописац га помиње при погребима Радимича, Кривича и Сјеверјана речима: „Собраше кости, вложаху в судину малу и постављяху на столпh на путехъ."

Али можемо га претпостављати и другде, особито у старијим временима, и то је можда један од узрока што су старије могиле спаљених катшто тако сиромашне и што у њима нема ни трага од урне.

Археологија не познаје других градњи над могилама спаљених. Ипак је вероватно да су и на њих као и касније на могиле са костурима стављани на врх разни знаци, оградице, сточићи, настрешнице, кладе (срав. след. главу).

Сиромаштво могила

Дарови у словенским могилама спаљених су просеком врло сиромашни што уосталом важи и за многе гробове са костурима.⁴⁴

У најстарије доба њихова празнина је карактеристична а видели смо зашто (стр. 44). Али узрок није било само сиромаштво дарова него и то што су у тим гробовима предмети које је покојник имао уза се прошли кроз јаку ватру ломаче која је уништила све што је претстављало финији рад и покварила све масивније производе. После тога садржина гробова приказује нам се, наравно, као неизмерно сиромашна.

Руски утицаји

Само у Русији, где се спаљивање сачувало до XII века и где се у међувремену под страним утицајима развила богатија индустрија, налазимо слику те богатије културе и у могилама са паганским обредом спаљивања. То су наиме могиле у којима се показује јак „руски" утицај, то јест утицај оних скандинавских Руса који су од краја VIII века крстарили походима по Русији све до Црнога Мора и Каспискога Језера, или се тамо настањивали у трговачким насељима по унутрашњости, испрва код Ладоге,⁴⁵ потом и у Новгороду, Смоленску (Гњездову), Љубечу, Черњигову, Ростову, Мурому, Изборску и Турову, а од краја IX века нарочито у Кијеву кад се тамо г. 882 трајно настанио кнез Олег довевши са собом велику дружину.

Сл. 16. Поглед на део гњездовског могилника

Тај руски елемент манифестовао се не само у друштвеној структури словенскога народа него и археолошки у његовој материјалној култури, у конструкцији могила (сопки) и њиховом инвентару, и то како мноштвом импортованих нордиских производа тако и оријенталним импортом, јер су скандинавски Руси имали у рукама и велики део трговине са Хазарима и са земљама иза Каспискога Језера, која је ишла Волгом. У инвентару руских кургана видимо типичне нордиске мачеве, копче или фибуле, овалне у облику корњаче или у облику тролисне детелине, затим игле, пређице, ланчиће, све украшено нордиским преплетом, поред мноштва ситних украса источног порекла, о чему ћу још говорити у главама XII и ХIХ. Из свега је јасно да се овај утицај учврстио, као што и историја потврђује, углавном у IX и Х веку, и зато је он за руску археологију чврст хронолошки ослонац за доба кургана.

Сл. 17. Инвентар могила које је ископао код Гњездова Вл. Сизов

Гњездово код Смоленска

Типични могилник спаљених из Х века у коме се красно види јак руски утицај јесу велике скупине могила у околини Гњездова близу Смоленска, о којима је општу слику дала Ј. Клетнова, а где је копао и своје резултате објавио пре свега Влад. И. Сизов.⁴⁶ Делимично су то уопште гробови нордиских колониста. Гњездовске могиле нису додуше све само из поменутог доба руског утицаја (срав. сл. 17) него су и старије (са оријенталним утицајима и са старом предградишном керамиком) и млађе, из XI века, како опет сведочи развијена градишна керамика на пр. на Олшанском Градишту и у могилама на реци Олши.⁴⁷

Сл. 18. Пресек Црне Могиле и план пепелишта са даровима (по Дм. Самоквасову)

Црна Могила и Гулбишче код Черњигова

У Русији постоји приличан број сличних великих гробаља спаљених са богатим инвентаром, али она нису досада објављена. Срав. на пр. гробље код Михајловског близу Јарослава где се већ појављују и гробови са костурима, и друго у суседству код Болш. Тимирјова.⁴⁸ Треба врло жалити што у Русији баш најважнији наласци често нису објављени како ваља, док има пуно мање важних извештаја. Делимичан изузетак у категорији кургана спаљених претстављају нека гробља у самом Черњигову, где је Дм. Самоквасов г. 1872 и 1873 ископао међу већим бројем мањих и две знамените могиле спаљених, уистину кнежевске (Црну Могилу у самом месту и Гулбишче у Тројицкој скупини), које по величини, богатом инвентару и византиским царским новцима спадају такође у другу половину Х века (пре г. 992) те су тако истовремене са гњездовским.⁴⁹ Оне су неоцењиво важне за руску археолотију и зато прилажем пресек и план пепелишта Црне Могиле (сл. 18). Под површином наишло се прво на остатке опеке и храстовог стуба, испод њега на прву гомилу дарова, а доле на нивоу тла на само пепелиште са другом групом разасутих дарова свих врста, који пружају драгоцен поглед у живот тадашњег доба. И Гулбишче је било богато. Висина Црне Могиле била је 15 руских аршина, обим 180, висина Гулбишча 12 а обим 135 аршина.

Готски и херзонски утицај

Што се тиче дарова у гробовима спаљених из доба пре Х века, за њих је нарочито карактеристична руком рађена предградишна керамика. Једино у Чешкој и у Подунављу налази се у њима већ и развијена градишна керамика али њен облик ипак указује на први, најстарији степен. Изузев старије керамике дарови су ретки, а каткада их, како смо чули, уопште нема. Вреди још споменути да се у Русији у старије доба, између VI и VIII в., појављују разни остаци старијих култура, на пр. ђаковске — дегенерисане готске, затим загонетне мошчинске културе,⁵⁰ као и старији херзонски производи, јер се Херзон од Јустинијановог времена опет подигао а његове радионице поново процветале.⁵¹

Сл. 19. Опрема руског витеза нађена у гробу код Таганча близу Кањева (по Хојновском)

Али: словенска припадност тих могила у многоме није још сигурна, особито у средњој Русији, а осим тога оне досад нису обрађене потпуно него само делимично. Због тога се не усуђујем да њихов инвентар подробније обрадим.

Сл. 20. Гвоздени ковчежић из гроба код Пересопнице

у Волинији (по Ј. Мелниковој)

Г л а в а IX ГРОБОВИ СА САХРАЊЕНИМ ТЕЛИМА

Забране спаљивања и насипања могила. — Постанак гробаља око цркава. — Обред. — Унутрашња опрема могила. — Опрема тела. — Ковчези, трупци, саркофази, лађе и санке. — Положај тела. — Оријентација. — Градње на могили. — Дарови.

Услед горе поменуте промене у верским схватањима, која се ширила по целој Европи под римским утицајем од доба царства, а касније, од VIII и IX века, и под утицајем директних наређења цркве и световне хијерархије, стари обред спаљивања полако се замењује у средњој Европи сахрањивањем, које је црква једино одобравала.

Забране могила у шумама

Испочетка, а у неким словенским земљама и доста дуго после службеног пријема нове вере, променио се је истина обред, али се задржао стари облик гробова: више или мање висока могила. Црквена наређења настојала су да брзо отстране и ту спољашњу успомену на старо паганство а нарочито подизање могила у шумама, на раскрсницама и пустим паганским поштованим местима, и да гробове сакупе око новосаграђених цркава,¹ али то дуго времена није полазило за руком.

Исто то забрањивали су у Чешкој бискупи и кнежеви још г. 1039 и 1092,² у Померанији бискуп Ото Бамбершки 1124-5 г.,³ а у Русији се сретамо на северу са великим могилама још у XIV и XV веку. Новгородски митрополити били су принуђени г. 1534 и 1548 да забране становништву Вотске пјатине сахрањивање мртвих у шумама уз паганске обичаје а то исто посведочују наласци у Псковској и Петроградској губернији (Псковској и Лењинградској области).⁴

И код Вјатича велики кургани замењени су малим могилама тек у XV веку, а В. Городцов откопао је чак у Савинову (Богородски уј. — Богородски срез Московске обл.) већи курган с предметима XVIII века.⁵

Уосталом и у Словачкој у Гемеру сахрањивали су мртве у шумама до XVII века поред свих црквених казни, а у Србији још донедавна.⁶

Двојеверје

Промена се дакле није десила нагло. Међутим док је у местима где су била црквена седишта и цркве народ био принуђен да оснива гробља око хришћанских светилишта, дотле је даље у унутрашњости, особито у географски удаљеним подручјима, живело још дуго старо паганство и спаљивало се или се сахрањивало под могилама у шумама и на раскрсницама. У неким земљама је ова двострука вера историски подробно документована, као на пр. у Русији. У Кијеву и у Новгороду кнез и велможе су се брзо покрстили а и градско становништво се томе бар привидно приклонило, носило крстиће о врату и клањало се новим сликама. Али и оно, а још више удаљено сеоско становништво остало је у души и надаље паганско, местимично још дуго, и проповедници XI и XII века с правом су се жалили на ту двоструку веру (двоевјерје) рускога народа. Са друге их стране немамо истина толико и тако значајних извештаја, али исто тако је било и другде, и горе поменуте забране Бржетиславове и Шебиржове у Чешкој не значе уствари ништа друго.

Тако се десило да је у Русији и у прво хришћанско доба могила остала основни тип — иако је била забрањивана, и задржала се дуго. И истакнути хришћани били су сахрањивани у великим могилама и са инвентаром који показује да се и стари обред делимично одржао. Пагански обичај богатих дарова видимо у курганима код Таганча, код Подхораца, код Умана, код Желенака, и поред привесних крстића или других хришћанских символа.⁷

Гробља код цркава

У свим словенским крајевима где је нестала могила, никла су место великих могилника нова гробља — са малим хумкама или само са плочама на површини — смештена било око првих хришћанских цркава било подаље од њих. Гробови су у њима полагани у јаме један уз други у тако правилним редовима, као и на нашим гробљима. То је уобичајени тип гробља у XI, да не кажем XII веку, иако се појављује већ и у Х веку. Сретамо се са њим свугде по словенским крајенима изузимајући Русију и источну Галицију.

Сл. 21. Гробље из XI века код Желењица у Чешкој

То је типична појава у Пољској, у источној Германији, у чешким и словеначко-хрватским земљама.⁸ Као пример нека послужи план гробља из Желењица у Чешкој (сл. 21) или гробља из Нове Ђеђине код Квасица.⁹

Гробља на редове у Подунављу

Треба казати да равни гробови у редовима нису увек само касна похришћаиска појава. Још пре IX века појавила су се код једног дела Словена гробља са сахрањеним телима у јамама без већих могила. Пре свега то је било у Подунављу, делимично под утицајем ране промене потребног обреда у римским провинцијама,¹⁰ делимичио под утицајем турско-татарских номада (Хуна, Авара) и иранских Сармата настањених у Подунавским низинама, који су донели обред сахрањивања и наметнули га и покореним Словенима.

Бар ја сам са своје стране убеђен да су у једном делу хунских а нарочито у аварским гробљима сахрањени Словени, чак да су нека од гробаља VII и VIII века уствари словенска, само са малом примесом номадског живља, тако на пр. гробови код Крунгла и Хоенберга у Штајерској, код Мистелбаха и Кирхдорфа у горњој Аустрији и у Ђевинској Новој Веси у Словачкој. Јер због тога што се у њима налазе поједини гробови са предметима хунског или аварског карактера не морамо сматрати цело гробље за несловенско; ако је тамо постојање Словена историски доказано (срав. горе стр. 46). Све су то гробови у јамама на редове.¹¹

Обред — Погреб жена и коња

У поређењу са ранијим спаљивањем сам обред се променио утолико што тело донето на гробље није било положено на ломачу и спаљено,¹² већ је стављено директно у гроб, на за то припремљено место (срав. даље). Ако су при томе били још убијени робови и жене¹³ или пси и коњи,¹⁴ они су били положени поред мртвог или изнад њега а затим је на

све бачена глина, песак и камен као и раније при насипању могила спаљених. На површини могила са костурима нема данас трага никаквог споменика или других знакова. Али близу је истине да је оно што сам-горе (стр. 69) рекао о могилама спаљених важило и о могилама са костурима, можда чак и у већој мери (срав. даље стр. 92).

Опрема унутрашњости могиле

Што се тиче даљих појединости о опреми могила са костурима може се казати углавном ово: Могиле са костурима су изнутра различито опремљене. Мртво тело било је или просто положено на мало припремљену земљу, на слој белог песка, жуте глине, пепела, на слој лишћа или на дрвену даску,¹⁵ или на ниско насуту и исто тако припремљену хумку, или коначно у ископану четворострану јаму. Било је при томе све или потпуно једноставно, без других конструкција или су биле око тела стављене на разне начине сложене даске тако да је од њих негде постао кров на кладама, или читава кућица од дебелих греда са кровом. На ту се конструкцију потом насипала глина, и то испочетка како изгледа опет у слојевима и до разне висине, према традицији рода и према положају покојника. Велика је разноликост коју у погледу унутрашње опреме показују могиле са костурима у једном крају, па чак и у једној општини. Чудимо се зато како да родовска традиција није довела. до изразитијег јединства обичаја, особито код источних Словена.

Код западних Словена срећу се по правилу на дну могиле четворостране јаме, и то доста дубоке, или се покојник полаже на површину земље.¹⁶ Отступања има мало. Споменуо бих толико да је тело било често опкољено камењем. Али се код западних Словена може ретко говорити о стварним гробним коморама.¹⁷ Комора од балвана и дасака нашла се у Чешкој у кнежевском гробу код Желенака а у Моравској у могили код Журана близу Падола.¹⁸

У Пољској је доста чест гроб обложен великим камењем (било могиле или просте јаме), особито у Померанији и у појасу који се протеже од Висле код Плоцка и Добжиње преко Подлаше и Мазовије до бивше Гроденске губ. (Гроденска обл.),¹⁹ али за стварне коморе од камена или трупаца не знам. Свугде има највише простих јама без могиле (plaiske groby rzedowe), у Шлеској, Малопољској и осталој Великопољској .²⁰

Исто тако на југу у Крањској, Хрватској и у Далмацији видимо по правилу просте јаме, на пр. на Бледу, код Средње Веси, Менгеша, Велике Горице, Клоштра, Белог Брда а исто тако код Врлике и Бискупије у Далмацији.²¹

Сл. 22. Пресек могила код Квасица и Јарохњовица у Моравској

Опрема могила у Русији

Са много више разноликости у опреми гробова истиче се Русија, где је свакако било више утицаја (нордиски, литво-летонски, фински, скитско-сарматски, алански, хазарски, бугарски и слично). И ту је боље припремљена конструкција знак богатих људи а прост народ се морао задовољити једноставним гробом. Иначе се конструкција гробова мења према племенским и географским окрузима и према хронолошком току и развоју, иако смо још далеко од могућности да их према њој уврстимо у какав одређен систем.

1 2 3 4

Сл. 23. Разни типови руских кургана са костурима

1. Болхан, 2. Мишков, 3. Черњигов, 5. Углич

Северноруски жалники

На југу словенске Русије налазе се под курганима најчешће јаме (касније уошпте само јаме) 1/2—1 м дубоке, али местимично сусретамо и тело на нивоу тла, и то на истом гробљу. Ј. Мелникова нашла је међу волинским курганима 62 % јама, 21°/о тела положених у равни тла и 13% тела изнад равни, на вештачки насутом слоју. Вл. Антонович нашао је пак код суседних Древљана исти однос у процентима 58 : 25 : 17, а и на гробљу код Подубаца или код Борохова у Волинији били су сви типови истовремено заступљени.²²

Насупрот томе барон Ф. Штајнхајл нашао је у ровенском, луцком, житомирском и овручском крају костуре у равни тла,. а и Ј. Јароцки из Подлуба, Рокитна и Олевска помиње гробове без јама. Такве разлике, основане очигледно на породичним традицијама, помињу се још на много других места истог краја. Обе врсте гробова, уз преовлађивање јама, налазимо даље у целој кијевској области²³ а и на другој страни Дњепра у полтавској, харковској области (срав. Шаргород, Броварски, Очаков, Лохвице, Ницаха, околина Романа итд.). Само јаме нашао је Самоквасов у околини Черњигова, а и код Сједњева, Лариновке, Мериновке, Глинска, Перејаславе, а гробове без јаме код Волокитина, Миропоља и у бјелогородској скупини (Суджа).

Сл. 24. Развој кургана и жалника у околини Гдова

Потом пак почињу преовлађивати гробови без јама у Курској, Тулској, Источно-Смоленској, Тверској, Јарославској, Костромској и Московској губернији (Курској, Тулској, Источно-Смоленској, Калињинској, Јарославској, Костромској и Московској обл.), иако се и ту показују гробља са јамама (у земљи Вјатича то је исто тако често), а и на западу су односи слични, иако хронолошки не доста јасни. Јаме још преовлађују на Припету, на пр. у мозирском крају али даље, око горњег Њемена и Березине, има више тела положених на равни. У Минској губернији (Минској области), где је В. 3. Завитњевич откопао стотине могила, нашао је 68°/о тела положених у равни тла, код Березине 73% а само 12°/о у јамама. Зато је В. 3. Завитњевич према тим гробним типовима и разликовао област Древљана (јаме) од земље Дреговича.²⁴ Исто тако је мање гробова са јамама у Витепској, Петроградској, Псковској и Новгородској губ. (Витепској, Лењинградској, Псковској и Новгородској обл.) а то важи и за крај око Ладоге.25 Тек када су тамо кургани почели да бивају нижи и да се претварају у хумке обложене великим камењем, које сам већ горе споменуо, на стр. 66, 81, почеле су се опет чешће појављивати јаме. То лепо показује развој кургана у околини Гдова (срав. сл. 24). Новооткривено гробље код села Хрепле у Новгородском округу сведочи да је и у XI в. било-на северу места где су се мртви стављали само у јаме.

Јасно је да се основна конструкција гробова јако променила на крају паганскот доба и да ниједан род није тачно сачувао један тип гроба из разлога које данас не можемо знати. Затим је јасно да се испочетка обично копала гробна јама, све док су подизане мање могиле, али ње је у доба кургана нестајало онде где су се, као на северу, градиле високе могиле (сопки) у којима нису биле потребне јаме за тело. Само су се на југу одржавале упорно јаме и на крају су под утицајем хришћанства победиле свуда. Овде, дакле, као што се види, имамо и хронолошке проблеме, чак можда више хронолошке него етничке.

Коморе у могилама

Стварне дрвене коморе изграђене над телом било у јами или на површини тла, које су биле на западу ретке и одлика гробова знаменитих људи, појављују се чешће у Русији.²⁶ Имамо низ извештаја о некаквим гробним градњама у волинсним, кијевским, полтавским и вороњешким могилама, где бих то везао за утицај скитско-сарматске традиције.²⁷ Према Спицину имају и дреговички кургани у својој унутрашњости дрвену конструкцију у облику кућице са кровом.²⁸ Кров са стубовима саопштио је Спицин и из кургана код Лудкова у Черњиговској губернији (Черњиговска обл.), Антонович из Волиније а Самоквасов неколико пута кућицу из Сјеверске земље и из самог Черњигова.²⁹

Међутим није ми познато да су се на словенском подручју и са словенским инвентаром нашли гробови са сазиданим куполастим подрумима и гробови тзв. катакомбе, који су својствени Поткавказији а преко ње и донској области све до хазарског (аланског?) Врхњи Салтова у Харковској губернији (Харковска област).

Само тело је било испочетка стављано без ичега на мало припремљено тле (срав. стр. 80) или на дрвену даску. При томе се појављује и покров, рогозине или ћилим, прикован за земљу железним клинцима.³⁰

Облагање тела — Ковчези — Костури у храстовим стаблима

Из тог основног врло раширеног степена прешло се пак у Х веку ва облагање неколиким даскама, испочетка двема, одозго и одоздо, затим још двема по странама, док се у XI веку доспело до стварних ковчега, тј. до сандука од дасака прикованих ексерима. Дрво је иструнуло, али су ексери остали да леже на контурама сандука, и то било ексери слични нашим било четвороугаони клинци са главом повијеном под правим углом. О овом развоју постоји мноштво доказа из целог Словенства а сабрао сам их већ у Животу старих Словена. Овде ћу указати бар на неке поучније примере. У пропалим древљанским могилама нашао је Вл. Антонович тело обложено даскама у 25% случајева а само у 3% стварне ковчеге заковане ексерима. У радимичким курганима констатовао је А. Спицин 26% ковчега.³¹ Датовање тих гробова се међутим креће од Х до XII в., али да су се концем XI в. у Русији ковчези у великом броју израђивали и продавали на тржиштима потврђује нам историски извештај у Кијевском летопису.³²

Богатији људи добијали су дрвене ковчеге још раније, већ на крају Х века. Тако на пр. витез из Таганче био је положен у сандук од дасака прикован кукицама (сл. 19). И гробови са византиским новцима IX века откривени у Кијеву код Десјатинске цркве били су у сандуцима.³³ Сличне примере имамо код западних Словена из времена кад су преовладале S-наушнице. Лепо се то може пратити на пр. на моравским гробљима.³⁴ Местимично се пак ова новост није дуго одржала, ваљда зато што је била — као уопште израда дасака — доста скупа. У словенском гробљу код Ницахе (Ахтирка, Харков) из Х и XI века њих уопште још нема, а у Црној Русији нема ковчега ни у гробовима из ХIII и XIV столећа; тамо се стално и највише одржава облагање даскама. И у гдовским курганима се појављују касно. Негде опет, и то већ доста рано, замењивало је ковчег издубљено храстово стабло покривено даском. Примере таквих стабала из словенске области и доба знамо у Чешкој из гробова код Димокура, Перна и Рађиме, у Крањској из гробова на Бледу,³⁵ а у Русији чешће из черњиговског, житомирског и харковског краја, из средњих губернија (области) и са Ладоге.³⁶ То је обичај раширен и мимо Словенства, нарочито на северу Европе.

Сл. 25. Камени саркофаг из гроба хрватског велможе код Бискупије у Далмацији

Саркофази

Тамо где су се Словени уско додиривали са римским светом и примали разне римске обичаје и тековине, преузели су наравно и ковчеге начињене од камена. Неки од хрватских великаша умрлих у VIII в. у околини Книна и Бискупије били су сахрањени у јаме у простој земљи, али су неки били сахрањени и у каменим саркофазима (сл. 25) по римоком узору.³⁷ У Чешкој и Русији појављују се слични саркофази касније као кнежевоки гробови (у Русији рака или корста камена, мраморяна). У Кијеву су нађени г. 1908. у темељима Десјатинске цркве у насељу Петровског ковчези од шкриљца у гробовима XI в., а слични и у Бјелгородки.³⁸ О саркофазима кнеза Владимира и кнегиње Ане у Кијеву око г. 1017 даје извештај Титмар.³

Овде бих још навео да на западу код најмлађих гробова сретамо често велике равне камене плоче положене на гроб. Тако је било на пр. у Чешкој у Бистржици, Желењицама, Бржизи, Праховским Скалама, Држевичу, Коуржиму, Будском, Храдском и у Новој Ђеђини на Морави. Катшто су на плочама уклесани крстови.⁴⁰ Оваквих гробова под плочама има и другде, на пр. у могилама код Гродна и у источној Галицији.⁴¹

Мртви у чуну и на санкама

Изузетан обичај да се мртво тело ставља у чун доказан је само са периферије руске области,⁴² тако да је врло сумњиво је ли ту уопште у питању словенски погреб. Али ако је то ипак био словенски гроб, онда имамо пред собом стран обичај што су га Словени преузели из суседног нордиског ритуала. Гробови са чуновима на реци Раши и у Гњездову, сразмерно богати, припадају највероватније баш Скандинавцима, кад којих су били уобичајени погреби у лађама.⁴³ Исто тако се изузетно налазе у гробу и санке,⁴⁴ иако је општи обичај у целој Русији био да се мртвац до гроба превози ка санкама (и лети). Усамљен је налазак у гробљу на редове у Пиешцидлама у Плоњској области. Тамо су наиме нашли дечији костур стављен у велику посуду облика саксије израђену на колу и покривену поклопцем.⁴⁵

Сл. 26. Седећи костури у могилама бивше Петроградске губерније (Лењинградска обл.)

Заједничке могиле — Положај тела

У могили се обично налази једно тело, али доста често и два.⁴⁶ Оно лежи обично на леђима, опружених или згрчених ногу, ретко кад поребарке. Старог преисториског згрченог положаја скоро нема. А ако се понегде и јави, онда је то или случајна промена положаја или какав изузетан случај, на пр. због какве болести или када је из сујеверја тело било абнормално сахрањено, на пр. свезано или слично.⁴⁷ Тешко је веровати да би то били још остаци прастарих домородаца сахрањених по старој традицији. Руке мртвога стављене су или уз тело, или преко груди, преко трбуха, каткад и испод главе. То је врло произвољно и положај руку нема у обреду никаква значења.

Седећи костури

Поред лежећет положаја налазе се у Русији чешће и тела у седећем положају лицем окренутим к истоку, наслоњена леђима на неку врсту терасе (сл. 26). Такав положај тела можемо видети тек у гробовима са краја XI—XV века и то углавном на северу Русије, у Псковској, Витепској, Петроградској губ. (Псковској, Витепској и Лењинградској области), особито у околини Петерхофа, Јамбурга, Царског Села и Гатчине као и у Валдајској Шуми (срав. нап. 46 ове главе), иако се појединачно појављују и даље у целој средњој Русији све до Курска, Минска и Гродна. Још у Бобрујском ујезду (област Бобрујск-Барановичи) нашло их се 14% у могилама из XI и XII века.⁴⁸ Постанак тог обреда није јасан и изненађује свакако то што спада тек у хришћанско доба. Није уосталом сигурно да ли је и у којој мери словенски. Појављује се често и у истовременим гробовима суседне Ливоније.⁴⁹ Није ми, међутим, познат с које друге стране осим из Русије, и зато је вероватно погрешан један једини извештај из Моравске о седећем костуру у Клобоучкама код Бучовица.⁵⁰

Важна је још оријентација тела.

Оријентација тела

У словенеким гробовима оријентација је по правилу таква да тело лежи ногама ка истоку а главом ка западу, тако да је лице окренуто сунцу које се рађа.⁵¹ То пак што у разна годишња доба сунце излази и запада на разним тачкама обзорја имало је за последицу да ни на једном гробљу оријентација није потпуно истоветна, него отступа од основног положаја више или мање, већ према томе где се сунце налазило у доба погреба.

Сви остали положаји су изузетни али се појављују, и то на неким меетима у знатном броју, а разлоге њихове изузетности не можемо да разјаснимо.

Изузетан је пре свега обрнут положај са главом према истоку а ногама према западу, који се покаткад појављује поред нормалног положаја на једном истом гробљу. Имамо за то доказа из свих крајева Словенства као што сам већ другде упозорио. У Русији на пр. у радимичким курганима објавио је Спицин да је од 153 гроба у 36 било тело положено главом ка истоку, док их је у 105 кургана Новозибковског ујезда (среза, Брјанска обл.) било само пет.⁵² И у гробљу код Ницахе у Харковској губ. (Харковска област) било је само 4 абнормална случаја, док је у Бобрујском ујезду (област Бобрујск-Барановичи) нашао В. Савитњевич опет округло 10.⁵³

Слични али ретки случајеви познати су из Помераније и Мекленбурга,⁵⁴ даље из Мазовске Пољске (Корзибје, Рогово, Блихово),⁵⁵ као и са југа, из хрватске Вел. Горице.⁵⁶ У Чешкој је то доказано у Желењицама.⁵⁷ Иначе једина позната ми гробља где је абнормалност уопште преовлађивала. био је могилник код Федова на Мсти, у Новгородској губ. (Новгородска област), где је од 44 костура било 24 положено главом ка истоку а само 9 главом ка западу,⁵⁸ и гробље код Франкфурта на Одри, што га наводи Р. Белц.⁵⁹

Какви су били разлози за ту абнормалност поуздано не знамо. Изгледало би да то има основу у разлици пола. Јер у великом гробљу код Коњских (Коњские у Великој Пољској) били су, по Антониевичу, мушки костури положени главом ка истоку, жене главом ка западу,⁶⁰ а велики летонски могилник из Х века откривен код Луцина, има исти принцип: мушки су положени главом ка истоку а жене обрнуто.⁶¹ Али даља и тачнија истраживања о томе не постоје.

Исто тако изузетна а овога пута и несловенска је оријентација к југу. То је положај са којим се срећемо врло често у финским, ливонским, турско-татарским и нордиским гробљима.⁶² Ја не сумњам у то да нам њихово присуство у словенским гробљима означује или гроб инородца из народа кога је покрила словенска колонија, а који је сахрањен заједно са Словенима, или бар стран утицај на словенски ритус тамо где се утицај инородаца јаче показује и у карактеру дарова.⁶³ Најзад, можда у понеком случају имамо пред собом само немарно истраживање које нетачно приказује положај тела, као на пр. у старијим извештајима о чешко-моравским гробљима,⁶¹ где бисмо иначе оваква отступања тешко објаснили.

Градње на могилама

На могилама са костурима нема данас никаквих особитих обележја, уколико то нису позни хришћански крстови или половецка страшила. на старим словенским курганима, на чијим су падинама и номади сахрањивали касније своје мртве. Али је вероватно да су се ту првобитно стављали или градили разни предмети, као на пр. просто веће камење, или стубови од отесаних стабала, или какви сточићи, или отсечене кладе (срав. наруби у Полесју), или чак и мале кућице са крововима које су изражавале жељу да се начини место за жртву или за одмор душе. Имамо неколико старих наговештаја о сличним предметима — археолошких доказа је мало.⁶⁵ Али су у средњој Русији, све до у најновије доба, градили над гробом сасвим мале кућице, зване голубец, а стари руски споменици (већ. у XIII в.) знају такође ову реч у смислу некаквог споменика или настрешнице над гробом.⁶⁶ Најзад није искључено да су Словени по печењешком и половецком примеру стављали на могиле и грубо рађене ликове својих мртвих, јер су се нашли слични и на могилама у словенском подручју.⁶⁷ Али исто тако је могуће да су то били залутали номадски гробови. Нема тачних извештаја о њиховој садржини и народној припадности.

Сл. 27. Откривање велике древљанске могиле са костурима на нивоу тла у Искоросту (Фот. Хвојка)

Дарови

У гробовима са костурима појављују се дарови у много већој мери. Под утицајем Карлових и каснијих наређења, што су их издали словенски кнежеви и бискупи, престао је додуше обичај да се у гробове стављају и други предмети осим оних које је мртвац имао на себи. Али стари пагански обичај ипак се сачувао кад неких родова.⁶⁸ Што је главно, опрема положена са мртвим у гроб,

његово одело, накит и оружје нису били више уништавани огњем погребне ломаче као раније. И тако се слика културе у овим гробовима оцртава јасније и потпуније него из гробова спаљених. Из њих видимо доста добро како је на крају паганског доба изгледао Словен, како је живео, како се одевао, како је ратовао и радио. А познајемо и врло богате гробове.

Сл. 28. Привесна карика с прапорцима из могиле у Чаркасову код Орше

Мало је, али ипак има доказа да су Словени, стављајући мртвима у гроб разне предмете, исте сами намерно, тј. ритуално разбијали и уништавали. Из црепића, којих се највише налази, много не видимо. Од њих се каткада може саставити цела посуда а каткада не. Али намерно ломљење и савијање оружја доказују неки руски наласци, на пр. ладошке могиле, које је истраживао ген. Бранденбург а у новије доба В. Равдоникас.⁶⁹ Ипак докази овог обичаја су на сваки начин у археологији ретки. Његови одјеци задржали су се у руској народној традицији.

Г л а в а Х НАСЕЉА И СТАНОВИ

Изглед насеља. — Газдинство. — Подземни станови. — Кнежевски дворци. — Дрвене конструкције. — Камене грађевине. — Домови у местима. — Унутрашње уређење. — Пећи.

— Балтичка и руска светилишта (Аркона, Ретра, Кијев). — Пећине.

Друга велика скупина археолошких споменика са краја паганског доба јесу остаци насеља и станова, а осим њих и остаци утврђених склоништа и насељених градова словенских.

Постанак насеља

Словени су се како у својој прадомовини тако и у новим историским земљама настањивали по родовима, а њихова станишта су према величини рода творила већа или мања насеља, цела села и појединачне разасуте мајуре. То можемо да закључимо на основу природног развоја народа, а можемо да га пратимо како по историским извештајима тако и анализом стања које се сачувало до данас. Сама археологија је мало поучна о том предмету. Не због тога што није било пронађено и ископано доста остатака села из преисториског и раног историског доба, већ зато што та поједина, већином прилично незнатна истраживања нису била досада у целини сравњена и обрађена да би се из њих могли извући закључци који би допунили крње историске и етнографске извештаје.

Једина позитивна ствар коју је археологија пружила то је упознавање неких детаља самог стана. Али о систему домова у насељу и о проблемима који су са тим у вези словенска археологија не зна скоро ништа.

Облик насеља

Такав важан проблем примитивног словенског становања је план и изглед насеља и питање: како су биле размештене станбене зграде и друге зграде које су их допуњавале. како су била смештена њихова гумна и одговарајућа поља. Упоредна словенска етнографија распознаје неколико типова старих села,¹ и то:

а) разбијени (гомиласти) тип, свакако основни, у коме су поједина газдинства удаљена једна од других и разбацана,²

б) ушорени тип, у коме газдинства и станови стоје једно уз друго на једној или на обема странама колског пута,

в) округли тип, у коме систем домова чини округлу затворену потковицу са уским улазом и са тргом у средини.

Познавању развоја ових облика насеља код Словена археологија је допринела у сасвим незнатној мери. Уколико знам само се у старој Немачкој гледало на узајаман положај појединих зграда, на пр. у словенском насељу код Репихова (Десава), код Хазенфелда (Лебус), код Клеснице (Кистшин) на Варти, где је наводно нађен округао тип села са керамиком старијег типа..³ Пич помиње и наласке чешких насеља као да је и ту био заступљен округао тип са тргом у средини, али не даје за то доказа.⁴ У насељу код Седина биле су јаме за становање смештене уз ток реке Степенице.⁵

Врло мало су доптринели ови наласци решењу питања који је тип код Словена био првобитан. Они су са прилично ограниченог подручја, нису увек довољно доказани, а не смемо осим тога заборавити да је изглед насеља могао бити диктован карактером тла (рибњак у Хазенфелду), и да није морао бити типичан израз економских начела народа. О том бисмо могли говорити тек када би било више старих, солидно истражених налаза, и кад би се одређени тип стално у њима понављао. Неколико досада познатих и тобож округлих типова не допуштају одређене закључке, а нарочито ако се они налазе у округлом бедему.⁶

Нешто више доприноси археологија упознавању појединих грађевина словенског газдинства, особито станова.

Амбари — Житне јаме

Осим станова мало чега и има а то су углавном само житне јаме, рупе у земљи са испаљеним зидовима, које су служиле за чување зрнасте хране, а које су се и досада задржале у газдинству балканских и других Словена.⁷ Налазе се понекад поред станова заједно са другом врстом јама у којима су остаци најразличитијих предмета, а које су свакако служиле за сабирање ђубрета и отпадака, кад би га се у стану превише накупило. У словенској археологији нема засада ни трага наласцима амбара, колских стаја, коњушница и купатила.⁸ Али је зато био откривен велики број правих станова, односно само остатака њихових темеља.

Сл. 29. Основе земуница за становање из Монастиришча

са пећима и околним јамама (по Н. Макаренку)

Јаме за становање — Земунице

Пре свега, по целој словенској територији још на крају I миленијума стално сретамо тзв. јаме за становање (у чешкој археологији каже се такође „насељене" јаме). То су јаме разних величина (у пречнику 2 до 4 м и више), округлог или често и четвоространог облика, које нам претстављају примитивно боравиште, тј. у земљи укопану собу у чијој је средини горела ватра на огњишту. Озго се уздизао нагнут кров од сламе или бусења траве, постављен на ниским зидовима од дрвених дебала и грана облепљених набељеном глином.⁹ Таквих јама има много у целој Европи од неолитског доба, а код Прасловена су се сачувале све до историског доба.¹⁰ Пошто су биле потпуно или бар до половине зидова укопане у земљу, називао их је словенски народ од давнина земуницама, земљанкама (р. землРнка, пољски ziemianka, чешки zemnice) или пак колибама. Улазило се у њих споља примитивним степеницама ископаним у земљи или кратким лествицама. А већ у врло старо доба имале су земунице отворена или затворена предворја одељена зидом од просторије за становање.¹¹ Закључке Ј. Костшевског о овоме поменуо сам већ горе на страни 22.

Кад је село пропало, било у пожару или у ратним пустошењима, или кад се народ отселио на друго место повољније за земљорадњу,¹² пропало је све што је било над површином земље (уколико то није било просто однето), а остале су само јаме пуне глине с пепелом и са разним отпацима, утлавном црепићима од посуђа, са костима и са комадима железних предмета, што понекад претставља богат извор за добијање археолошких података. Нажалост таквих јама за становање из словенског доба засада мало има добро ископаних.

Сл. 30. Откривено дно јаме за становање са пећи

из Монастиришча код Романа (по Н. Макаренку)

Ако узмемо у руку велико дело Пичово о чешком словенском добу, или Червинково о Моравском, видимо да су помени о истраженим насељима врло скромни.¹³ А исто то важи за Пољску,¹⁴ за Русију,¹⁵ и за јужнословенске земље, о којима иначе имамо доста историских извештаја.¹⁶ Сразмерно највише јама било је откопано у некада словенској источној Немачкој, али систематских резултата ни оданде нема.¹⁷ Уосталом тип јама за становање свугде је исти, онакав какав је горе описан. Највеће су разлике у дубинама. У Ходоњицама у Моравској биле су неке јаме врло плитке (и поред ширине од 2 метра свега 25 сантиметара дубине). И околни културни слојеви се међусобно разликују. Негде су танки, негде дебели, према трајању насеља; у Великом Новгороду налази се на обали Св. Софије још неиспитан слој дебео неколико метара.

Сојенице

Од тих нормалних станова разликују се колибе постављене на дрвеном кољу забоденом у дно језера или реке, које се због тога зову сојен:ице (срав. и име Накло). У пољским земљама има на северу доста таквих остатака, али су они веома мало испитани и временски су неодређени.¹⁸

Поред описаних примитивних и уистину преисториских земуница имали су Словени на крају I миленијума и усавршеније домове, особито у утврђеним местима и у великим насељима при градиштима.

На свима већим градиштима која су била не само привремено уточиште већ стално станиште сретамо и засебно одељену и ограђену малу површину где је био стан поглавице насеља или целога племена, дакле некакав већи војводски дворац.

Војводски дворци

Карактеристика његове конструкције — од које нажалост познајемо једино основе — била је у старије доба примена каменог темеља без малтера; за темеље је употребљавано пљоснато камење слагано једно на друго насуво или спојено блатом (без опека); над темељима дизали су се дрвени зидови и таванице. Друга карактеристична црта тих двораца је сам план; по њему је дворац био већа зграда која је имала једну главну велику дворану са мањим дворанама покрај ње, а поред тога било је и више одаја што је већ велика разлика у поређењу са обичнмм нормалним примитивним станом. Била је наравно потребна пошто је такав велможа имао више жена и деце а и много слуту, или чак и своју посебну дружину.¹⁹ Над темељима се дизао зид од водоравно положених дебелих греда или огуљених стабала дрвећа.²⁰ Како су оне биле међусобно повезане знамо делимично из историских извештаја и: из упоредне словенске етнографије, а делимично из налазака у околини Кијева. Биле су везане непосредно на угао, или утлављиване у стубове који су стајали у угловима. И једно и друго је доказано.²¹

Страни градитељи

Тако је отприлике изгледао нормални већи словенски дворац значајније породице.²² Богатији словенски владаоци који су имали везе са иностранством или чак и прилике да својим очима виде седиште франачких, италиских и грчких велможа, дошли су брзо до још сјајније изграђених и лепших палата на тај начин што су уз богату награду позивали стране градитеље и занатлије. Западни Словени звали су франачке а јужни и источни византиске и нордиске, као што о томе имамо извештаје из Чешке, Пољске, Паноније, Хрватске и Русије. У Русији је позвао велики кнез Владимир византиске грађевинаре и уметнике у Кијев г. 989, у Чешкој кнез Вацлав (+. 929) регенебуршке и салцбуршке у Праг, Прибина г. 850 из Салцбурга у Панонију а Људевит г. 820 из Града у Хрватску.²³

И камени дворац у бугарској Абоби градили су позвани грађевинари, који су тамо и касније долазили.²⁴ Кад је салцбуршки надбискуп Адалрам мало времена пре 836 г. посветио прву цркву у Њитри, а ускоро потом г. 850 надбискуп Лиудпрам Прибинову на Сали,²⁶ онда је сигурно да су ти храмови били подигнути уз учешће салцбуршких уметника.

Сл. 31. Основе и унутрашњост словенских домова

из Кијева и Бјелгородке (по В. Хвојки)

Камене грађевине

Са грађевинарима је долазила не само маса стручних радника, него и нови римски начин градње од камена и опеке спојених малтером, који се од тога доба у северним крајевима звао opus romanum. У Чешкој се још г. 932 противио народ да гради кнезу Болеславу град од камена,²⁶ правдајући се тиме што ни очеви њихови нису знали ни градили ништа слично. Зато је Св. Вацлав позвао ,,artifices lapidum" из туђине.

Абоба

Од свих старих кнежевских двораца сачувана је само једна једина пространа и сјајна грађевина. Али она уствари не спада у овај преглед, пошто су је не само градили страни градитељи и радници, него је она и била грађена за једну страну, несловенску династију иако је ова владала Словенима. То је двор бугарског цара у Абоби—Плиски, ограђен пространим утврђењима, од кога су сачувани делови камене палате (наиме велика пространа дворана са два реда стубова), затим делови мањих камених зграда за дружину и остаци базиликалног храма; — све су то грађевине којима су служиле за узор оријенталне архитектуре, персиска (сасанидска) више него византиска. Цео карактер је изразито оријенталан.²⁷ Пре би се могло сматрати делом словенских руку дрвена палата коју је саградио Атила у Угарској.²⁸ Али ни за то нема доказа.

Стан у граду

Нормалан градски стан словенске породице био је у Х веку много једноставнији; то је уствари била побољшана земуница савршеније конструкције и украшена. И он се састојао од једне веће и топле собе за становање и хладног претсобља. Претсобље се добило преграђивањем унутрашње собе за становање или постављањем затворене настрешнице пред улазом, — све укопано више или мање у земљу. Зидови су били начињени од дрвених трупаца водоравно спојених на угао, или стубовима; каткад су били и проплетени гранама и олепљени глином, као што помиње Хелмолд код балтичких Словена.²⁹

Сл. 32. Пећи у словенским руским домовима из Х—XI века (по В. Хвојки)

Неколико оваквих домова, односно њихове темеље, познајемо из кијевске околине, из радова заслужног В. Хвојке, и то из самог Кијева (у насељу Петровског), затим из градишта

Бјелгородка, из Витачева и из Конунче код Черкаса.³⁰ Овима ваља придружити још и неке друге појединачне наласке. У Кијеву, у насељу Петровског, открио је Хвојка стан из доба Олге и Владимира, који је очигледно имао два спрата, прозоре од стаклених (лискунових) плочица, а украшен је био штукатуром и сликањем. Други један дом у Бјелгородки имао је такође зидове украшене на исти начин, а на поду разнобојно глеђосане плочице, какве су се тада у Кијеву често израђивале.³¹

Унутрашње уређење дома — Пећ

Унутрашње уређење дома показује неку врсту земљаног банка око зидова, затим остатке разног покућства (столова, клупа, дрвеног посуђа и врата), а нарочито откривено огњиште или затворену пећ. Пећ је доспела међу Словене отприлике у доба царства из римске провинциске културе, а у времену IX и Х века била је већ прилично развијена и потребна допуна сваког бољег стана. Имамо о томе доста историских извештаја из Х и XI века у којима се помиње стуба - истъба, тј. соба загревана пећи или директно пећ;³² а ово потврђује и низ археолошких ископавања у Русији. Тако се баш при поменутим Хвојкиним ископавањима појавила пећ у кијевским становима, у Бјелгородки, Конунчи, Витачи, Шаргороду; нашао ју је још и Макаренко код Монастиришча код Романа у Полтавској губерн. (Полтавска обл.) (сл. 30), а Љаудански на Ковшаровском градишту код Смоленска.³³

Сл. 33. Дрвена конструкција словенског дома

из насеља Петровског у Кијеву (по В. Хвојки)

Индиректно доказује распострањеност пећи још и то: што из словенских културних слојева и јама нестају старе глинене пирамиде за роштиље.³⁴ Очигледно због тога што се већ увелико пекло у пећи и у лонцима пристављеним уз њу. Нема више ни висећих котлова осим у северним областима нордиског утицаја.

Сама пећ, уколико је знамо из налазака (сл. 30—32 била је нормално грађена тако што се на доњу подлогу од камена и глине, или од дасака облепљених глином,³⁵ постављала полулоптаста, конична или и коцкаста глинена купола, изнутра добро омазана и отпорна према ватри, са отвором за убацивање дрвета доле а за дим горе. Пред доњим отвором била је мала слободна површина (огњиште). На огњиште као и у саму пећ тик уз ватру стављало се посуђе са варивом, а тамо се такође пекао и хлеб или примитивне лепиње. Спољашни зидови били су обељени а понекад украшени бојеном цртом (црвеном, плавом или зеленом).

Насупрот пећи била је обично јама у коју су се бацали отпаци.

Гробови у дому

Да су јаме за становање служиле као и код примитивних народа за гроб, о том немам сигурних доказа из словенског доба. Пример опаљених костију у јами за становање из Збејшова у Моравској³⁶ потпуно је усамљен и ваља га протумачити смрћу која је задесила становника колибе при појави пожара од кога се није могао склонити. Постоје и извештаји с других страна о костурима положеним у јаму са пепелом; али је њихова анализа можда нетачна, можда је и овде посреди случајна смрт у уништеном и напуштеном дому. Загонетне су и јаме напуњене пепелом, црепићима,. и разним па и људским костима, какве су се нашле у градишту код Лосова у Шлеској.³⁷

Паганска светилишта

Поред кнежевских и велмошких двораца стајала су у великим градовима и паганска светилишта, на чије место после покрштења долазе хришћански храмови грађени по узору римском, франачком и грчком. Имамо доста речитих историских извештаја о паганским светилиштима западних и источних Словена, а нема сумње да су и другде одакле нема извештаја постојала слична светилишта више или мање сјајна већ према моћи и значају града и племена. То је срећном околношћу и археолошки доказано у два примера.

Један сигурно словенски споменик сачувао се у земљи балтичких Словена. То су темељи Свантовитовог храма у Аркони на острву Ригену, који је познат из описа Сакса Граматика.³⁸ Ископао га је г. 1921 директор берлинског музеја К. Шухарт у арконском градишту.³⁹

Сл. 34. План Арконског градишта са храмом бога Свантовита (по К. Шухарту)

Аркона

Ово је градиште било начињено на рту од креде, који стрмо пада у море, тако што је терен који спаја избочину са осталим острвом био преграђен бедемом (сл. 34). Са његове унутрашње стране иза јарка стајало је неколико редова станова све до отворене пољане, на којој се над самим морем уздизао Свантовитов храм.⁴⁰ Храм се по опису састојао из галерије (охоза) и унутрашњег светилишта у коме је стајао кип бога застрт ћилимима, обешеним на четири стуба.

Шухартова ископавања потврдила су историске извештаје утолико што су се по откопавању тла појавиле основе четворостране зграде, а у њеној унутрашњости темељи стубова, међу којима се нашао и темељ на којем је некада без нарочитог постамента стајао Свантовитов кип висок око 8 до 9 м. Градиште и храм разорили су Данци први пут год, 1136, а поново и коначно год. 1168.

Ретра

Шухарт претпоставља да је поред тог доказаног арконског светилишта нашао још један славни словенски храм који је био култно средиште племена Ретрана и целог Ободритског савеза, у којем је међу киповима других богова био поштован кип Сварожића — Редигоста.⁴¹ Ово средиште, називано некада Радгост а касније Ретра, тражили су археолози дуги низ година брижљивим радом, али без резултата.

Тек када је Шухарт истражио словенско градиште на Шлосбергу недалеко од Фелдберга у Мекленбургу и прогласио га за стару Ретру, добио је тај закључак шире признање, а остаци једне зграде у центру градишта сматрају се данас за остатке Сварожићевог светилишта (сл. 35). Не бих хтео искључити могућност тих комбинација. Морам ипак толико рећи да нема разлога ни историског ни археолошког на основу кога бисмо Шлосберг сигурно прогласили за стару Ретру. Остају и друга места која би долазила у обзир, на пр. Фишеринзел у Доленском Језеру. Шухартово тумачење није дакле сигурно, а исто тако није сигурно ни да ли је зграда у граду остатак истинског паганског храма.

P

Сл. 35. План градишта на Шлосбергу (Ретра?) код Фелдберга (по К. Шухарту)

Од осталих старих балтичких словенских храмова који се помињу у Гуцкову, Јулину, Кореници, Штетину и Волгасту ништа се досада није нашло.⁴² Били су скоро увек подизани на највиднијим местима града,⁴³ обично тамо где данас стоје на њиховим местима хришћански храмови. Истраживање је због тога тешко, и само би случај могао открити нешто ново.

Светилиште у Кијеву

Друго сигурно али безимено паганско светилиште било је откривено у Кијеву под Десјатинском црквом у насељу Петровског.⁴⁴ То истина није велико храмовно светилиште, већ само жртвени олтар са постаментом за кип бога. Али његов изглед и цео жртвени карактер места допуштају да без резерве у целој конструкцији видимо споменик паганског култа (сл. 36).

Сл. 36. Темељи паганског светилишта откривеног у Кијеву (по В. Хвојки)

Пећине

Осим наведених споменика не знам за друга стара словенска светилишта из паганског доба ни из Чешке, ни из Пољске (где је живело само мноштво традиција), ни са Балкана.⁴⁵ Друга руска светилишта, позната у новгородским и нордиским традицијама, била су грађена вероватно под нордиским утицајем пренетим из Скандинавије, а слична су била без сумње арконском светилишту. Исто тако о пећинама посвећеним разним култовима не може се казати археолошки ништа одређено, на пр. о дњепарским или дњестарским.⁴⁶ Нису испитани ни време у коме су биле настањене ни њихова специјална намена.

Сл. 36а. Део огрлице из гроба код Клоштра у Хрватској

Глава XI ГРАДИШТА

Намена градишта. — Облик. — Систем одбране. — Конструктивни детаљи. — Паљени бедеми. — Подзиђивање и дрвена конструкција насипа. — Бјелгород. — Конструкција врата и кула. — Инвентар слојева у насељима. — Постанак словенских градишта и њихова старост. — Пресловенска градишта.

Градишта — Намена

Трећа велика скупина преисториских споменика из доба пре XI века јесу поред гробова и станова словенска одбранбена градишта.¹ У овој књизи, која није писана за археолошке аналфабете, не треба да излажем ни шта су градишта уопште ни шта су специјално словенска. При том има и доста споредних питања, на пр. величина (креће се од малих кругова са неколико десетина метара у пречнику па све до тако пространих градишта да им обим мери до 5.000 м), или број градишта у појединим земљама, или намена која је могла бити различита,² — што све нема за нас особитог значаја.

Оно што археологију пре свега занима то је временско одређење постанка, облик и конструкција бедема и врата, одбранбене зграде унутар бедема, и слојеви у градиштима и ван њих, који садрже културни материјал и претстављају свакодневни живот каквим се живело на градишту у тешким ратним временима.³

Одређивање времена постанка — Датована градишта

Главно питање је ипак одређивање доба из кога потиче градиште, а поред тога закључак: да ли је то градиште словенско.

Одговор на ова питања је неизмерно тежак. Требало би га добити на основу подробног проучавања свих појединости градишта, а нарочито из потпуног упознавања садржине културних слојева у бедемима и у јамама за становање. Али такво тачно проучавање је у категорији словенских градишта врло ретка појава, јер су потпуна ископавања увек врло скупа и зато мало када и изведена.⁴ Место тога суди се обично само по случајним наласцима на површини или по малим сондама, по појединим јамама, по пресеку бедема и слоју испод њега, због чега су и дедукције више или мање површне. Знамо додуше хиљаде градишта у словенским земљама али само за један ограничен број можемо сигурно рећи да је словенског порекла и да потиче из доба које нас овде занима. Особито су ретка градишта код којих је тачно одређено време њиховог постојања помоћу историских података. Тако градиште на пр. је Ђевин, које је делимично ископао Червинка, а које је било уништено нападима у г. 905—6.⁵ Тако је градиште Хехбек (Хохбуоки) код Гартова на Лаби, које је било основано г. 789 а порушено г. 810,⁶ или славна Аркона на Ригену коју су порушили Данци г. 1168.⁷

О Бјелгороду код Кијева знамо опет да га је саградио Владимир г. 991,⁸ те да, дакле, својим најстаријим слојем спада у доба око г. 1000. Осим тога у Чешкој град Врацлав код Вис. Мита и Либице код Пођебрада чувају врло вероватно стање културе из г. 1108, када су овде Вршовци на Сватоплукову заповест били поубијани а градишта опљачкана, порушена а свакако и напуштена.⁹

Не гледајући, међутим, на то што је стварно мало које градиште тачно одређено или брижљивије испитано, за највећи део нађених и објављених утврђења у словенским земљама можемо ипак сигурно сматрати да су словенског порекла, бар онда кад се у културним слојевима у границама бедема појављују црепићи који несумњиво указују на време око Х века. А таквих градишта је велико мноштво. Зато можемо овде дати њихову карактеристику, а то тим пре што

се овде поред керамике, која је сама по себи врло типичан и драгоцен водич, откривају и друге индикације које нас наводе да градиште као целину уврстимо међу словенска.

Облик градишта

Што се тиче облика градишта он је, пре свега, подешен према конфигурацији тла на месту где је ваљало изградити одбранбену конструкцију. Имамо зато код словенских градишта све могуће облике: кружне, овалне (њих је највише), четвороугласте и троугласте са потпуним и непрекидним појасом бедема, а осим тога има и других облика са прекиданим бедемима, чије су веће или мање сегменте допуњавале стрмине каквог узвишења. Данас је задатак искусног геометра да тачно исконструише облик и однос тла према њему. Али баш зато што облик није производ разума, тј. војничких концепција, већ пре свега само слика теренске конфигурације, нема за нас у том случају основа градишта особитог значаја.

Само тамо где је тле било равно и у низини настајали су вештачки стварани облици, при чему су се и воде река и језера користиле за појачање одбране. Градови су се подизали и на вештачким острвима (Шверин, Квецин, Тетеров, Краков). Како се такво градиште градило у подводном равном крају приказује нам очевидац Ибрахим Ибн Јакуб у свом извештају из друге половине Х века: „Тако Словени¹⁰ граде највећи део својих градишта: потраже ниске лугове богате водом и рогозом и назначе тамо округло или четворострано место, према томе какав облик желе дати тврђави а и према пространству (места). Око тога места ископају јарак а од избачене земље наслажу бедем тако што је даскама и трупцима утврде и набијају док зид не досегне жељену висину. Затим се на страни где им се чини најподесније одмере врата којима се прилази по дрвеном мосту."¹¹ Зато нека градишта имају и насипе на кољу пободеном у мочварама, на пр. гиечко.¹²

Иначе код облика и плана градишта важно је само распознавање разних тераса одељених попречним бедемима који су јединствено градиште делили на главну тврђаву на највишој равни, и на једно или више предграђа или подграђа на нижим терасама. На највишој тераси налазе се дворац, евентуално и светилиште¹³ и друге главне одбранбене куле. У подграђима, чији су насипи претстављали прву одбранбену линију, обично су смештана насеља градског и околног народа, који је тамо бежао да се заштити. Катшто је тамо био за народ подигнут и посебан бедем.

Даљи интерес побуђују конструктивни детаљи самих насипа а затим градиште као део општег одбранбеног система.

Одбранбени систем градишта

Цео систем одбране, тј. узајамно груписање традишта у једну јединствену линију ради боље стражарске или сигнализационе службе и подесније одбране земље, није био досада нигде испитан у целини, ни у Чешкој и Моравској, где се истраживало сразмерно више него другде. Лако је ипак закључити да су поједине етничке и политичке јединице, тако на пр. старија чешка и моравска племена или евентуално њихови политички савези, своја утврђења градила и тако међу собом повезивала да је њихов систем најуспешније бранио племенско подручје, а нарочито отежавао приступ у унутрашњост територије, тако да су непријатеља могли што дуже задржавати при његовом напредовању ка племенском централном граду. То је природно и изгледа да. ће нам подробније истраживање градишних система пружити и низ нових података о границама појединих племенских територија.¹⁴ Досада се то, осим малих изузетака, или није могло утврдити или су чињени само непотпуни и површни покушаји — у Чешкој, Пољској и Русији.¹⁵

Сл. 37. Поглед на градиште Будеч са старом црквом (по Ј. Пичу)

Линије одбранбених насипа

Уосталом за јужну Русију имамо о томе и сведочанство у Кијевском летопису за г. 989 и 1032, који прича како су кнез Владимир и Јарослав почели градити венац градова на рекама Десни, Ворскли, Трубежи, Стугњи, Сули и Роси желећи да тим одбранбеним системом бране Кијев од Печењега.¹⁶ И Херборд спомиње одбранбену линију на померанској граници.¹⁷

Осим градишта. градиле су се и дуге линије простих насипа и усека. У Чешкој и Моравској нема ничег сличног, али бугарско подручје у Угарској, Влашкој и на Балкану било је опасано великим шанчевима. Највише их је познато у Добруџи и у јужној Русији, где тзв. змиски бедеми (змiевВИ валВИ) претстављају неколике одбранбене линије против навале Печењега, Мађара, Половаца. Оне се пружају првенствено из околине Кијева и Сквире ка Дњестру и ка Збручи, али их има и у Полтавској губернији (Полтавска област), а наравно старих римских бедема има и у Бесарабији.¹⁸

Од конструктивних детаља градишног бедема занима археолога пре овега унутрашњи састав самога насипа а затим уређење улаза и врата.

Конструкција бедема

Конструкција бедема била је сразмерно мало истраживана, још највише у Немачкој и у Русији. По досадашњим радовима показало се ипак да је била доста различита, и зависна нарочито од величине и значаја градишта.

Обична градишта или и велика шумска уточишта, куда је народ бежао у случају ратне опасности, имала су насипе од глине, каткад и од камена, просто од материјала који им је био при руци. На гребену насипа било је засађено трње, понекад побијено и не високо заоштрено коље (острогъ), ради чије је лакше одбране остављен био иза њега, на унутрашњем делу гребена, уздигнут и доста широк ходник (охоз). То је била обична слика бедема, са каквим се најчешће сретамо.

Паљени бедеми

Питање тзв. паљених бедема, код којих у насипу налазимо јасне трагове печене глине или камења и угљенисаних стабала, није за словенско доба разјашњено. Није поуздано утврђено да ли су овде у питању само трагови пожара којим је победнички непријатељ уништавао утврђење, или какво намерно припремљено облагање и паљење тла да би се насип испекао и тиме постигла и његова већа чврстина, — претпоставка која ми се чини мање вероватном.¹⁹

Имамо доста историских извештаја да су градишта пропадала највише од пожара које је палио победнички непријатељ. Од времена Карла Великог читамо стално да је при походима Немаца против Словена непријатељ словенска насеља и градове igni cremavit или ferro et igni vastari iussit, и слично. Исто тако имамо низ историских извештаја о спаљивању појединих историских градова, или о спаљивању свих ободритских и моравских градова, и слично.²⁰ То се пре свега увек односи на куле при насипу и на палисаде, а природно да је огањ имао утицаја на површину самог бедема.

Иначе у категорији једноставних насипа нема никаквкх других унутрашњих детаља. Они су данас високи 2—10 м, али су свакако у старо доба били много виши јер су се већином снизили рушењем до којег је дошло природним утицајима.

Сл. 38. План градишта Бјелгорода

(код данашње Бјелгородке близу Кијева)

Дрвени костур бедема

Брижљивије изграђени градови, особито они који су служили за. трајну и појачану одбрану великог насеља односно самог кнежевског седишта и тржишта, имали су чвршће и боље изграђене бедеме. Они су пре свега били широко подзидани каменом,²¹ или су имали изнутра зид за појачање, или најзад и целу комбиновану конструкцију од камена, опека и повезаних трупаца, слаганих попреко и усправно. Таква конструкција је служила да осигура чврстину и трајност високог бедеада — а бедеми су у тим случајевима достизали висину од 10 и више метара. Мање или веће конструкције те врсте нашле су се на пр. у Потсдаму, код Цазова у Лужици, код Лосова у Шлеској, у Ривендском Језеру, у Крацигу код Кеслина, у Ст. Либеку, у Куксдорфу код Стшиглова у Шлеској (Striegau), на Шлосбергу у Шпревалду, на градишту код Веклица у Западноj Пруској и Шлосбергу код Фелдберга,²² на Аркони, где то уосталом потврђује сам Саксо Граматик,²³ а и из Чешке постоји извештај о сличној конструкцији у бедемима у Старој Коуржими, Будечу, Старом Плзњу и Либици.²⁴

Горе поменути извештај Ибрахима Ибн Јакуба о типичном градишту севернонемачких Словена, помиње и то да се бедем учвршћује даскама и трупцима (стр. 111). Шарковско градиште код Кијева има у унутрашњем делу бедема стубове спојене и међусобно оплетене прућем.²⁵ Ковшаровско код Смоленска има бедем са каменом подлогом и усправно забијене и водоравне, међусобно повезане стубове.²⁶

Бјелгород

Али најјачу конструкцију словенског града са краја Х века открила су Хвојкина ископавања у Бјелгороду (стари Бhлгородъ) над реком Ирпеном, граду подигнутом 23 врсте западно од Кијева (сл. 38). Саградио га је Владимир Велики г. 991 и уредио га за свој боравак и за харем, у коме је имао према летопису 300 иноча. Било је то важно место на трговачком путу из Кијева преко Ж'итомира за Галицију, и зато је било снажно утврђено. Бедем је имао унутрашњу конструкцију од храстових оквира на три спрата која је била испуњена ћерпичем и набијеном земљом (срав. сл. 39—40). Зид насипа био је зато спреда врло стрм²⁷ а на гребену стајао је чврст и висок острог од јаког храстовог коља.

Сл. 39. Поглед на делимично откопан бедем Бјелгородског градишта (по В. Хвојки)

Засада не знам ништа слично из Пољске или са Балкана, али нема сумње да су се и тамо примењивале разне конструкције за појачање. Додуше на Балкану су се почели:

убрзо градити камени зидови према римском узору, а такав зид имао је можда у Моравској већ ђевински град у Х веку, под утицајем римских утврђења на Дунаву.²⁸

Улаз и врата

Поред ове унутрашње конструкције најважнији детаљ бедема било је уређење улаза, на који је пре свега морала бити концентрисана одбрана. Споредни улази који су служили за испаде и улази којима се силазило по воду били су узани и сигурно вешто прикривени шибљем, али главни улаз морао је бити довољно широк па према томе и много више брањен. Ови велики улази затварали су се јаким вратима са засовницом, која су била обешена на учвршћеним доврацима а осим тога била су још покривена конструкцијом од греда, која је појачавала одбрану одозго. Зато иза. линије врата срећемо понекад просторију, неку врсту дворане, у којој се појављују остаци стубова или стубаца. Та је дворана била уствари приземље зграде која се надносила над врата, као што то видимо на пр. у Шухартовим ископинама на потсдамском градишту (сл. 43), где је доња дворана. широка 6 м била подељена стубовима на три брода.

И на шлосбершком градишту имала су главна врата особиту конструкцију (сл. 35), која је чинила некакве пропилеје са два. бочна зида која су испадала напоље, а иза врата 4 м широку дворану.²⁹ Слично су и код Стшиглова биле код врата. две куле. У Старој Лубици водио је опет од врата дрвени одводни канал све до Травне.³⁰ Пут који је водио главним вратима био је уређен тако да одбрана улаза буде лакша, а нарочито да онемогући да на врата навали маса људи у широким редовима. Томе су понегде служили нарочити испусти на бедемима сазидани пред улазом, бастиони, који су сужавали и отежавали прилаз вратима. Иначе досада мало знамо о тим детаљима.

Сл. 40. Шематички приказ дрвене конструкције у унутрашњости

бедема Бјелгородског градишта (по В. Хвојки)

Палисаде и куле

Палисаде су биле сразмерно јаче и више на великим градовима а ходник иза њих још виши и пространији. При томе су се у одговарајућим размацима уздизале на насипу четворостране куле грађене од чврсто везаних тешких трупаца са прозорима и мазгалама. За такве зграде мало је археолошких доказа³¹ али имамо о њима доста историских извештаја а, осим тога, у Русији, где се старо војничко грађевинарство дуго задржало, и доста старих слика. Прави сирвивал старог руског дрвеног утврђења видимо још и сада на шанчевима (сл. 41) сибирског Јакутска на реци Лени.³²

Поред детаља ових конструкција најважнији је на градиштима културни материјал који се налази унутар бедема и одређује нам време и припадност, понекад и специјалну намену градишта.

Инвентар јама и слојева

Овај материјал појављује се како у слободним слојевима унутар бедема, нарочито у већој мери тамо где су становници гомилали разне отпатке, тако и у културним јамама преосталим од станова који су били смештени и поред дворца поглавице општине на највишој тераси и око бедема у подграђу. Нека словенска градишта пружила су врло богат материјал из тих слојева, на пр. Шлоеберг код Фелдберга, потсдамско градиште, у Чешкој Леви Храдец, Либице, Стари Плзењ, Храдек код Чаславе, у Русији остаци старог Кијева, старе Рјазање (необјављено), В. Новгорода, затим доњецко градиште код Харкова, шарковско код Василкова, Бјелгородка и низ градишта у Смоленској губ. (Смоленска обл.), око Гњездова (особито Ковшаровско), чија је ископавања недавно објавио А. Љаудански.³³ Онде је било такође констатовано да се културни слојеви протежу и унутар као и ван градишта, и то по који пут у знатној удаљености. Исто тако су код доњецког и шарковског градишта били културни слојеви словенског насеља свуда унаоколо испред бедема. Прости људи су очигледно становали изван градишта.

Постанак градишта

На крају бих истакао да постанак градишта стоји у вези како са словенском окупацијом нових земаља, где су пре Словена становали туђи народи, јер се против њих и њихових остатака морала организовати одбрана, тако и са инвазијом односно притиском Хуна, Авара, Печењега и других народа, јер су они гонили словенски народ да се склања у шуме, на брегове и иза одбранбених бедема. И утолико пре што су Словени негде у то доба управо прелазили из старијег покретљивијег стања живота на боравак на сталним најсељима и пољима, којима је била потребна већа заштита.³⁴ Аварске а затим мађарске нападе, као и печењешке и половецке у Русији,³⁵ сматрам за главни потстрек, но зато опет не искључујем да су Словени већ у прадомовини умели да граде одбранбене бедеме који су им били потребни.

Сл. 41. Поглед на сачувано утврђење места Јакутска на Лени у Сибиру

Касније су постанак словенских држава и њихова организација власти водили новом подизању тврђава, кула и стражара поред земаљских путева и тржишта, особито на границама. Али то већином спада већ у каснија времена.

Сл. 42. Остава сребрног накита из Лајсовског млина

код Франкфурта на Одри (по Е. Фридлу)

Уосталом нема сумње да су Словени просто преузели: градишта што су их пре њиховог доласка. ггодигли старији: становници, на пр. у јужном руском појасу или на заладу. Зато керамика неких градишта у Немачкој и почиње старијом културом, а нарочито се често јављао под слојем са градишном керамиком слој лужичко-шлеског карактера.³⁶

У Чешкој се јавља меотимично и посуђе тржебичког типа.³⁷ Али ту већ не бих мислио на прастановнике, већ на то да су Словени дошли ту раније, још у доба када је у земљи владала култура тржебичког типа, тако да се њена керамика мешала са новодонетом словенском керамиком.

Сл. 43. План врата у градишту код Потсдама (К. Шухарт)

Глава XII ОСТАВЕ

Разне врсте остава. — Старији период VI—IX века. — Рагињансва култура. — Пораст трговине у IX и Х веку. — Питање трговаца. — Пропаст у XI столећу. — Три главне категорије остава: оријенталне, нордиске, византиске. — Карактеристика. — Оставе домаћег оруђа.

Оставе

Четврта група споменика, не додуше толико распро-страњена али својом садржином врло драгоцена, јесу блага накита и сличних предмета, по међународном изразу названа depot-и тј. оставе. Уколико их знам из I миленијума н. е., оне нису споменици словенског порекла. Словени у доба о коме је овде реч, тј. при крају I миленијума, нису још били произвођачи драгоцених предмета од бронзе, сребра и злата, и тек на крају тога доба почели су да подражавају страну уметничху индустрију. Оставе са таквим имитацијама из почетног периода словенске индустрије ипак још не познајемо. Све познате оставе су производи страних радионица и страних стилова, као што ћемо даље видети.

Али пошто су то предмети које су трговци из страних радионица доносили међу Словене и продавали их, а Словени их куповали и носили са већим или мањим задовољством, па каткад и са толиким да је оно постало њихов специфичан израз, ове су оставе део археолошких споменика који спадају у словенску културу и археологију. Оне спадају у доба од VI до XII века а евентуално и касније, и каткад нам допуњавају на сјајан начин материјал добијен из гробова. Њима се изражава словенски уметнички укус, који се драговољно прилагођавао зрелијем позноантичком, оријенталном и нордиском укусу, који је најзад приволео словенске занатлије да израђују имитације, а тиме допринео бржем постанку и полету домаће индустрије у XI и XII, па местимично већ и у Х веку.

Разне врсте остава

Као што је већ било назначено, ове су оставе највећим делом блага трговаца. Они су пролазећи кроз словенске земље, да би себи привремено олакшали ношење или из страха од крађе, сакривали већу или мању количину драгоцености и ковина у разна скровишта, под корење дрвећа, у рупе у стенама, с тим да их једном касније на повратку опет изваде и однесу. Рат или смрт често су ово омели. И тако су оставе остале у земљи све до времена кад су их на светлост дана изнели велики грађевински радови, мелиорације и нови плугови који дубоко ору.

Други део остава у очуваним и неразбијеним лонцима¹ јесу колекције сребра, истина исто тако купљене од страних трговаца али које су већ претстављале иметак, можда. породични накит домаћег, словенског човека, који га је у часу опасности такође сакрио, једном ван дома, другда у дому, макар у пепео под огњиштем.² Срав. како Хелмолд приказује скривање имања приликом повлачења балтичких Словена пред непријатељем.³

Сл. 44. Део оставе нађене код Мале Перешчепине у Полтавској

Има додуше још неких других врста остава, али оне за словенску културу немају значаја, на пр. оставе које су сакриле поглавице туђих турско татарских племена бежећи

пред непријатељем и нису их више извадиле⁴, или нордиске оставе стављене као жртве боговима.

Трговину уметничким драгоценим производима страних нарочито оријенталних, индустрија, а с тим у вези и сакривање ових предмета можемо у земљама суседним словенској области пратити већ од старијих времена

Старије оријенталне оставе

Међу саме Словене допирала је трговина већ у римско добба као што сведочи мноштво остава са римским новцем из II и III века које сам споменуо већ горе на стр 38 а трајала је, ширећи се од црноморских колонија и у касније готско доба; њени производи масовно се појављују у земљама не само око средњег Дњепра, већ и око Дона, Оке и Каме (стр. 38). У исто време расцветала се на истоку персиска уметност сасанидског доба (од III до VII века), која је такође почела Волгом долазити Чудима и Бугарима, а одатле даље у унутрашњост. Из VIII и IX века имамо већ неколико остава које то потврђују. Тако на пр. остава сребрних предмета нађена г. 1906 код Аниковске (Перм) или остава из села Радикова с новцима VI и VII века, остава из Шестакове (Перм), из Соликамска, и појединачан налазак из Фативиже код Глухова у черњиговском крају.⁵

Мошчинска култура

Са друге стране овамо је .почела рано да продире с југа византиска трговина а са запада из литавске земље трговина са западном рагињанском културом у Русији званом мошчинском⁶, која се одликује богатством бронзе и бизарним облицима фибула, пређица, гривни, наруквица и другог накита, делимично емаљованог (сл. 45). Овај се појављује доста често не само међу Двином и Њеменом него и даље у Русији, у могилницима (Тишково, Минск, Жуковка на Десни), у оставама (Межигорје код Кијева и Мошчински Городок код Калуге), и у градиштима ђаковског типа. И дугуљасти кургани од Двине до Волхова садрже предмете овог карактера.⁷

Сл. 45. Емаљован накит мошчинског типа из руских налазака

Датовање остава

Посматрано у целини видимо да се од VI до VIII века у средњој Русији боре источни утицаји са Оке са литавским и црноморским утицајима. Али у то старије време оријентални и византиски трговци нису још довољно продрли међу Словене. У словенским областима још не видимо њихове оставе из тог доба а у гробовима које бисмо могли држати за словенске не појављују се њихови импорти, изузимајући дегенерисану тзв. готску индустрију црноморских радионица.

Тек када је у VIII и IX веку западна балтичка трговина пролала и када је почео нов велики период снажне византиске, оријенталне а потом и нордиске трговине, почео је и период честог окривања сребрних остава на словенском подручју. Наједном их се јавља велики број у земљама Словена, и то не само у источним, које су трговцима биле најближе. Већ у то доба огромна словенска област скоро цела се налази под утицајем тих трговачких струја, и преплављена је већим или мањим оставама накита најразноврснијих врста и порекла. Њих прате од VIII века оријентални и византиски⁸ сребрни новци, а касније, од Х века, средњо-европски и англосаски.

Делом оријентални а делом нордиски трговци разносили су преко Русије у средњу Европу предмете који се налазе у овим оставама. Разносили су нове предмете, скупљали су и плаћали покварене, па су можда куповали и само делове новаца и накита, тако да оставе претстављај у понекад уз нове и збирку поломљених, пресечених и покварених предмета. Због тога им је немачка археологија дала назив „Hacksilberfunde".⁹ Остава нађена у Зоненвалду код Лукова садржала је гомилу сребра подељену у низ малих врећица.¹⁰

Процват трговине у Х и XI веку

Процват трговине а тиме и највећи број остава ове врсте спада у Х и XI век, — тачније у време од краја IX до краја XI столећа. Највећи део спада у цео XI век,¹¹ премда их је у његовој другој половини мање, а нарочито оријентални новци се после год. 1060 у њима скоро и не појављују.¹² Исто тако и керамика која их прати (тј. у којој се оставе налазе) само изузетно припада средњем градишном типу са таласастом линијом. Обично је лонац касног типа украшен широким појасом водоравних жљебова. (Срав. сл. 1 на насловном листу).

Раније се ова трговина називала арапском и за њихове носиоце сматрали су се само арапски или уопште источњачки трговци.

Ко је разносио оставе

У последње време се овој претпоставци супротставља мишљење по коме се носиоцима источног сребра, новаца и накита сматрају скандинавски Нормани и Викинзи.¹³ Ови се посредници додуше не могу искључити, кад знамо да су до Х века Скандинавци имали у рукама трговину на Дњепру и Волги, да су стизали све до Багдада, и кад видимо безброј оријенталних предмета нађених у Меларима. Али исто тако није могуће искључити из ове трговине Арапе, Јевреје, Хазаре, Персијанце и друге оријенталне трговце, ако с друге стране узмемо у обзир историске доказе о старој трговини са закасписким земљама,¹⁴ обиље дирхема а и релативну оријенталну чистоћу накита, особито у западној области у којој су сами Викинзи имали подређену улогу.

Уосталом имамо извештаје и о словенским трговцима који су одлазили Хазарима и даље до Трансоксаније, до Балха, Персије и Багдада.¹⁵ И у Јулину, који је у XI веку био највећи и најбогатији емпоријум на јужној обали Балтичког Мора, спомиње Адам Бременски поред Саса и византиске и варварске тј. словенске трговце (II. 19). Зато мислим да ће бити најбоље ако признамо да је трговина била у разним рукама, пре свега у нордиским и источним, а да је по словенским крајевима често била и у рукама словенских трговаца.

Опадање оријенталне трговине

Опадање оријенталне трговине преко Касписког Језера дошло је у XI веку.

Док је на југоистоку било релативно мирно, трговина са Оријентом се развијала повољно. Трговци су мирно пролазили јужноруским и касписко-уралским појасом. Али када је у Хорасану и Трансоксанији било уништено богато царство Саманида и када су у јужну Русију нагрнули Печењези, Турци и Половци потискујући Вјатиче на север а јужноруска племена натраг на Сулу и Рос, и са Дњестра ка Карпатима, трговина са југоистоком је престала, била је тежа и морала је тражити друге путеве, изгледа вероватно Волгом преко земље Сребрних Бугара. У Лавр. летопису летописац изразито слика како су 1093 г. напади Половаца опустошили целу јужну Русију и отежали живот.¹⁶ По свему се види да је старој вези са Оријентом било потсечено корење. Дирхеми нестају потпуно из налазака а сребрни филигран у Немачкој и Пољској нагло ишчезава. Место тога код северних Словена расте број нордиских или средњо-европских производа и новаца, код јужних византиских, а и домаћа производња у Кијеву или Черњигову почиње да задовољава потребе. Оријент је ипак остао основа свима индустријама које су ту преостале. Све оне напредују угледајући се на узоре које су од VIII—Х века доносили трговци разних народа са југа и са Оријента.

Подела остава

Све оставе из IX—XI века откривене на словенском подручју поделио бих сада на три евентуално четири скупине:

а) на две груле чисто оријенталне, али у основи ипак различитих провенијенција, како ћу даље изложити,

б) на трећу скупину оријенталних предмета прерађених у нордиским радионицама и допуњених тамо новим нордиским облицима и декорацијом,

в) на четврту византиску окупину, која је додуше такође поиикла из оријенталних узора и делом у византиско-оријенталним радионицама (на пр. сириским), али је остала у техници и облицима различита и самостална, а у млађим оставама је и кијевског порекла.

То су четири главне врсте остава, друге не долазе у обзир. Али је сваком познаваоцу већ унапред јасно да ова подела није и не може бити тачна, јер су се слични предмети израђивали у разним радионицама и јер се у оставама појављују измешани предмети разних врста, на пр. нордиски или византиски предмети у остави која иначе спада у оријенталну групу и обрнуто.

Сл. 46. Накит из оставе нађене код Спаска близу Казана (по А. Спицину)

Прва оријентална скупина

Прва оријентална скупина је поред неколико специјалних украсних карика са анималним формама означена грубо плетеним широким наруквицама, наруквицама са дугметима на крајевима, минђушама са три јагоде, а нарочито онима код којих је јагода украшена било гранулованом било глатком траком, и најзад богатом применом фине макове гранулације на многобројним лунуластим и бубњастим привесцима. Њу прате и предмети (привесци, прстење и лимени ситни украси) украшени ниелом и са арапским натписима.

Сл. 47. Сребрна остава из Руделсдорфа у Шлеској (по X. Сегеру)

Пример је остава из Спаска код Казана нађена г. 1869 и слични наласци из Собакајке и Биљарска из истог краја,¹⁷ или нешто старија остава из Даруфалве код Шопрона у Мађарској и из Верејна код Перма.¹⁸ Вороњешка остава, коју је Кондаков ставио у VIII в., није ми позната, а чимкентска је већ врло касна, исто као и василичка.¹⁹ Но зато бих овамо убројао и оставу нађену у Тверу (Калињину) г. 1906 и оријенталне предмете са арапским натписима из оставе откривене г. 1836 код Бјелогостичког манастира близу Ростова, који потичу из поч. XI века.²⁰

Чисто оријентално порекло тих налазака је неоспорно али о њему не знамо ништа подробније. Највероватније је да потичу из Туркестана, можда из Самарканда или Бухаре, Мерве, Балха, Куфе, иако не бих искључивао ни бугарске радионице на Волги. Један део предмета је сродан са предметима следеће скупине, али је у целини ипак јасна разлика између Спаска и Темпелхофа (сл. 42, 46). Истога порекла су три чисто оријентално декорисане капторге у остави нађеној у Хелму код Дрезденке (срав. о њима даље глава XV у одељку о привесцима) или капторга из Машеница (Стшелин).

Друга оријентална скупина

Много важнија је за Словене друга оријентална скупина, у коју стгада највећи део остава из словенских земаља. 'То је скупина накита у којој се истиче жичана техника. Украси су често израђени од фино плетених жица или је на њих стављано жичано плетиво а и грануловани филигран.

Неки облици су заједнички овој и првој скупини, на пр. минђуше са три јагоде, или грануловане лунуле, или грануловаиа зрна (иако мало друкчијих облика). Али ове

оставе у којима је заступљено жичано плетиво у целини ипак сматрам за нешто самостално, за продукт других радионица, делимично због целог стила а затим и због других предмета. Пре света, предмети аналогне технике налазе се доста често и у Египту.²¹ Друго, никада се у њима не налазе истовремене типичне закавкаске минђуше са дугим привесцима са зрнима какве знамо из мађарско-хазарских гробова. А треће, тамо се поред накита јављају и хришћански символи, плакете са сликом оранта и равнокраки крстови.²² На основу тога, а углавном на основу целог карактера (срав. сл. 42, 47, 48) закључујем да порекло ове скупине није било далеко од хришћанске области и утицаја византиске уметности, и тражио бих га негде у Сирији или Арабији, можда и у исламској Месопотамији, одакле су успут (ако не већ тамо) доспели у њу и хришћански символи. Чист византиски рад то наравно није. Изненађује такође што у тим оставама нема предмета украшених уметањем стакла или драгог камена, иако је у то доба веротерија цветала на Целом Оријенту.

Сл. 48. Наушнице рађене жичаном и гранулованом техником из оријенталних остава

Значајни предмети друге скупине

Карактеристични сребрни предмети ове друге скупине остава са већ поменутим преовлађивањем финог жичаног плетива јесу ови: плетене гривне и наруквице, једноставне, плетене од две дебеле жице и богате, плетене од вишеструке жице проплетене танком упреденом жицом (сл. 52, 53);²⁸

· прстење од две уплетене жице;

· мале копче за огрлице у облику листа са омчом и кукицом на завршетку (сл. 47, 5, 42);

· минђуше са три грануловане јагоде, често превучене финим жичаним плетивом (срав. сл. 48, 5, 14, 47, 6);

· минђуше са три ваљка (три ваљчића под луком, сл. 48, 7);

· минђуше са два бичија протома (сл. 48, 1, 3, 47, 15);

· минђуше са 1—3 јагоде од тордиране жице на које су додати конуси (сл. 48, 2);

· минђуше са привеском у облику крста од жичаног плетива (сл. 48, 6);

· минђуше са троугластом површином ка којој је од жице начињена петочлана китица или палмета (сл. 48, 10);

· минђуше лунуласте са прстенчићима на ободу и са привесцима на ланчићима (сл. 48, 11—13), каквих се понегде налази велики број, на пр. у Пацигу код Волина,

· минђуше са три шупљикасте округле корпице назване обично кијевски тип ²⁴ (сл. 47, 8, 52, 53).

Поред ових типичних предмета појављују се још посебни богати облици минђуша са корпицама (сл. 48, 4). Зато ту има сразмерно мало S-наушница а ретки су и гроздасти облици који карактеришу следећу византиску скупину: кад их има онда су бизарније развијени, као у остави лајсовској (сл. 42), мајковској из г. 1865 (код Калиша) или у волинској (сл. 14).

Затим се и ту појављују већ споменути лунуласти привесци и привесци у облику бачвица (сл. 42, 47) са фином гранулацијом и испупченим куглицама. Затим привесци и пљоснате кутијице украшене на предњој страни бичијим или коњским протомима (Пациг, Густау). И коначно лимени грануловани равнокраки крстићи, који, као што је горе речено, указују да су радионице које су израђивале ове сребрне оставе биле у додиру са византиском уметношћу.

Стаклена зрна, која су била иначе уобичајен предмет оријенталне или византиске трговине, у оставама су врло ретка. Али се у Новгороду нашла цела остава кристалних зрна.²⁵

Распрострањеност остава друге скупине

У Русији има поред многих остава оријенталног новца,²⁶ а и у њима, доста налаза које бисмо могли сврстати у ову скупину, на пр. остава Боршовке код Дубна (Волинија), или из Јурковаца (Кијев), затим из Денисе код Перејаславе (Полтава), из Пересопнице код Робна, али оне уопште нису добро објављене и услед тога су само делимично и мало познате.²⁷ Друге су затим помешане и са нордиским експортом (Гњездово, Невел, Новгород, срав. стр. 138) и зато не остаје ништа друто већ да се привремено ослањамо на наласке из Пољске²⁸ и из суседног, источног дела словенске Немачке.²⁹ Тамо је очигледно главни њихов контингент налазио прођу. Оне се, истина, појављују и даље на западу али само ретко, као у Немачкој западно од Лабе,³⁰ и на југу у Чешкој и у Мађарској.³¹ На Дунаву их већ замењује византиски импорт.

Трећа, нордиска скупина

Поред ове две досада наведене скупине за Словене имају значаја и оставе из нордиских радионица.

Земље које леже око Балтичког Мора, а нарочито Скандинавија и Данска, где је одавно цветала знаменита домаћа уметничка индустрија, почеле су од римског доба да примају врло многе римске утицаје, потом византиске и најзад, и то највише, оријенталне. Нордиске занатлије преузеле су цео карактер плетене орнаментике са вегеталним и анималним мотивима и доста специјалних облика накита. Имитовали су их и развозили по Скандинавији, Данској и по јужној и источној обали Балтичког Мора, одакле је овај накит продирао и до северних Словена. То посведочују познате северне оставе чији је пример остава из Терслева на Селанду или: остава са острва Сејере, или оставе из Варбе и Торсте у Шведској.³² Балтичка трговина концентрисала се у IX веку у Бирки на осгрву Бјерке у Меларима, где нам историја потврђује и словенске трговце,³³ а касније, после пропасти Бирке, на острву Готланду, које директно обилује наласцима страних новаца.³⁴

Карактеристика

У свим тим оставама је оријентални импулс јасан. Неки предмети, као плетене гривне и наруквице, или неки привесци³⁵ (грануловане лунуле) се понављају. Али при том ипак и ови предмети добијају нордиски карактер на пр. у завршецима плетених гривни растањеним у плочице украшене печатаним троуглима, а поред њих су ту и други облици чисто нордиског порекла: тордоване гривне са кукицама на крајевима, наруквице са петљама на крајевима и профилисане колутасте фибуле, потковичасте пређице, ланци и направе које се завршавају животињским главама, све доста масивно и тешко. У декорацији се нарочито истиче преплет, затим апликација животињских и људских маски као и чест печатан орнамент, који иначе продире полагано и у предмете оријенталних остава (листолике копче). Злато као материјал указује на нордиско, особито норвешко порекло.³⁶

Сл. 49. Византиске наушнице у остави из Токаја (по Хампелу)

Сл. 50. Накит из гроба у Триљу код Сиња у Далмацији

Овакве оставе осим у нордиским земљама налазе се у Пруској и Куронској, које је скупио и описао Ј. Кемке приликом наласка у Мариенхофу и даље у сев. Литви.³⁷ За оставе у области руских Словена тешко ми је да одредим да ли су нордиског порекла због недостатка публикација и упоредног материјала. Морам то оставити специјалним руским познаваоцима. Оријентални предмети измешани са нордиским елементима налазе се на пр. у великој остави са краја Х века нађеној у Гњездову г. 1868. Друга сродна велика остава из Невела у Витепској губ. (Витепска обл.) (1892) није ми приступачна а извештај Н. Кондакова сувише је кратак.³⁸ Али је према свему и она нордиско-оријентална. Даље нордиски карактер има мала остава из Мишкина и из Забјелска код Петрограда (Лењинграда), део оставе накита с нордиском фибулом из Новгорода и остава гривни:

из Долине код Јухнова.³⁹ Врло поучан је горе поменут (стр. 132) депо из Бјелогостице код Ростова где се поред низа чисто оријенталних предмета са арапским натписима појављују и словенски (привесне карике) као обликом и пореклом: нордиски предмети (пређице).

Сл. 51. Остава златног византиског накита нађеног у Софији

Четврта, византиска скупина

Трговци разног порекла, јужног и домаћег словенског, имали су у рукама трговину четвртом врстом остава. Јер се из њихове садржине и карактера види да су предмети потицали не само из византиских радионица⁴⁰ односно из византиско-оријенталних у Сирији, него и из домаћих, у Керчу или у Кијеву, одакле су се извозили у богата руска средишта. Импорт византиске робе међу Словене био је истина старији, јер има остава још из IX и Х века (у Подунављу и на Балкану). Али типична серија остава тог карактера почела је тек по престанку трговине сребрним предметима друге категорије, дакле од половине XI столећа. Нова византиска скупина спада потпуно у XII и XIII век, само изузетно на крај XI, како ћу даље изложити.

Карактеристика

Значајна обележја ове упола чисто византиске а упола руско-византиске индустрије су обиље злата, масивније грануловани филигран, понекад са уметањем стакла, граната или кристала, затим честа примена ниела, а од Х века све чешћи разнобојни ћелијасти емаљ, све то праћено хришћанским знацима, крстом и другим символичким емблемима.

Што се тиче облика појединих предмета, ове су оставе у старијем периоду пуне минђуша са привешеним гроздићем, који је понекад комбинован са три јагоде. У њима је затим много разиих привесака, нарочито крстића, као и лунула и љиљана (krinon), а у млађем периоду нарочито су карактерисане типичним емаљованим обоцима (сл. 53, 2—3), мноштвом минђуша кијевског типа (сл. 52, 53) са шупљикастим и пуним зрнима,⁴¹ које прате и звездолики „половецки" облици. Има и велики број прстења украшеног ниелом, а затим медаљона и огрлица од емаљованих златних украсних или чунастих плочица (сл. 53, 1). Од наруквица појављују се тордовани или густо плетени облици са призматичним крајевима (сл. 52, 53, 7) као и широке наруквице од лима (сл. 54).

Код гривни су исто тако чести густо плетени облици (сл. 52) или: облици упредени од увијених лимених трака. Уз њих се по правилу јављају и гривне које су служиле као новац, кијевског или новгородског типа (сл. 53, 10). Поједини комадићи имају потпуне аналогије у оставама претходних категорија, особито минђуше или гривне. Али када је у питању већа количина накита може се ипак јасно приметити да ли остава припада некој од оријенталних серија или византиској односно руско-византиској радионици. Карактер ових остава најбоље се види на пр. на наласцима из Књажи Горе код Черкаса или из околине Сахновке код Кањева, а наравно и на низу кијевских налаза.⁴²

Распрострањеност

Оставе ове византиске категорије појављују се најпре на Балкану и у угарском Подунављу, где су византиски накит почевши од VII века куповала како аварска и бугарска племена или остаци праобиватеља тако и Словени, који су им били суседи и који су живели на целом овом подручју. Иако за сваки од ових налазака не можемо рећи да је припадао Словену, ипак је неоспорно да је ова врста трговине гравитирала Словенима и утицала на њихову опрему. То нам показује не само стари чешки гроб у Желенкама пун византиских предмета, већ у новије време и моравска гробља из IX и Х века откривена у Старом Месту код Ухер. Градишта или у Пржедмосту, Рибјешовицама и другде.⁴³ Правих депоа ипак нема много.

Сл. 52. Накит са градишта на Књажи Гори код Кијева

Од угарских у ту групу спадају оставе из Токаја (сл. 49), Брестовца, Фенлака,⁴⁴ а из Моравске старија остава из Намјешћа;⁴⁵ међу њима је токајска најмлађа, из Х века. Од балканских познајем, осим старије оставе из Врапа код Елбасана, накит из гроба у Триљу (сл. 50) и из Вида код Метковића,⁴⁶ а затим и мању оставу из Софије (сл. 51) која се налази у тамошњем музеју а према новцу Комнена и S-наушници спада у XI век.

У Русији је оваквих остава више али како сам већ горе рекао скоро увек су касне. У Русију су истина допирали веома рано утицаји византиске индустрије из радионица у Пантикапаи (Керчу) а нарочито из Херзона (Корсунь) на Криму.⁴⁷ Али праве оставе са накитом византискога карактера са типичним филиграном, емаљем и ниелом појављују се у јужној (особито у кијевској) и средњој Русији тек од XI века (највише у XII и XIII), тако да већим делом испадају из оквира ове књиге.⁴⁸

Сл. 53. Златни и сребрни предмети из оставе у насељу

Јесикорског у Кијеву (по Н. Кондакову)

Оставе из руских радионица

Код њих је најважније то што оне већ нису чисто византиске оставе. У њима има предмета било чисто византиског или оријенталног порекла, али осим тога оне садрже и многе руске имитације домаћег порекла, већином из кијевских радионица, касније и черњиговских, суздаљских, владимирских, муромских и рјазањских радионица.⁴⁹ У њима има мало предмета нордиског порекла, на пр. у кањевској (1883) или лговокој остави. То су можда производи из Новгорода. Предмети домаће кијевске, черњиговске или рјазањске и сл. израде налазе се на пр. у рјазањској остави (1882), као и у владимирској (1865) и суздаљској, у кијевским оставама из Михајловског манастира (1824), из насеља Лескова, Јесикорског, Гребеновског, из Житомирске улице и других.⁵⁰

То су углавном наруквице, огрлице, ланци, наушнице, крстићи и медаљони (барме), који су се израђивали код куће, о чему ћу још говорити (у глави XV). И Књажи Гора, Сахновка као и Нова Будка дале су типичне предмете у неколико тамошњих остава које сам горе навео. (стр. 140). Касније оставе као владимирска, рјазањска (1868), лговска, мартиновска, териховска и сл., имају накит за какав у Х и XI веку не знамо, на пр. аграфе са три зрна на дебелој жици, ланце за плакете, велике звездасте минђуше, велике обоке са низом зрна по ободу, низове златних спојки нејасне намене и богате привеске за ланчиће.

Велико мноштво овог оријенталног и византиско-оријенталног накита нађеног у словенским земљама сведочи несумњиво да се у Х и XI веку њиме живо трговало, да су га Словени радо куповали и да је, укратко речено, овај накит био по њихову укусу. Уметнички укус Словена изразио се уствари највише око г.1000 њиxовом склоношћу ка претежно сребрном накиту љупких и елегантних облика и фине технике. У истовременим словенским наласцима има највише предмета сличних овим који се појављују у оставама. А и први повремени домаћи производи словенских уметничких радионица јесу имитације ових источних и јужних оригинала.. Они су словенском осећању били најближи.

Сл. 54. Наруквица из оставе у насељу Раковског у Кијеву (по Н. Кондакову)

Депои пољопривредног оруђа

На крају бих још споменуо да се поред остава које садрже предмете уметничке индустрије јављају и оставе са стварима практичног карактера, на пр. са железним оруђем. Тако се појавило у Моравској неколико депоа железног оруђа код Ивановица на Хани (секире, длета, стремени, раоници, железна здела), код Ослована (тестерице, српови, косе), код Лхоте Тварожне (српови, косе, мотике), у Старом Месту код Храдишта (секирице), а исто тако и у Словачкој, у Гајарима код Малацка (домаћи алат). Старина ових и сличних налазака није додуше сигурно одређена али се креће око Х и XI века.⁵¹

Сл. 55. Златни привесци из Јеса у Естонској

Глава ХIII МАТЕРИЈАЛНА КУЛТУРА. ОРУЖЈЕ

Остаци одела. у гробовима. — Оружје у VI и у Х веку. — Копље и сулица. — Штит. — Каричаст оклоп. — Шлем (кацига). — Оријентално порекло. — Ратни нож. — Мач, палош и сабља. — Како су били обешени. — Лук, тоболац и стрела. — Секира, брадва. — Буздован.

Инвентар налазака

Пета најраспрострањенија и најважнија категорија споменика словенске археологије јесте збир свих предмета који се налазе у гробовима, затим као отпаци или изгубљени предмети у слојевима насеља и градишта, и који најзад чине садржину остава. Њихов збир поучава нас најбоље о пореклу и припадности и одређује цео налазак — био то гроб, јама за становање или остава, — као словенски или несловенски. Одређивање етничке припадности још је у многом погледу несигурно, а из једнога или два предмета било би на неким местима тешко извести дефинитиван и одређен закључак, као што сам већ горе изложио. Али ако нам се из гробља или из јама за становање прикаже већа група предмета разних намена и разних техника и форми, и ако уз то имамо и помоћ географије и историје, онда данас можемо ипак сигурно судити о етничком карактеру, то јест о томе да ли је култура словенска или несловенска. Томе ћемо се вратити у закључку, гл. XIX.

Остаци одела

Осим остатака одела у коме је покојник био сахрањен, — остатака који се налазе само у гробовима и сасвим су незнатни пошто су обично иструнули,¹ — можемо сматрати да је највећи део дарова израз старања и бриге за нови посмртни живот покојников, било да је то оружје, оруђе, посуђе или накит. И премда је већина гробаља била сиромашна (срав. горе стр. 70), скупило се већ толико словенског материјала да је каткад тешко прегледати га и поделити: хронолошки или развојно.

Ради лакшег прегледа разделићу ове предмете на три скупине:

1) предмети који припадају опреми словенског ратника;

2) предмети који служе за украшавање тела жена и мушкараца;

3) предмети ван претходних скупина, као што су: домаће оруђе и посуђе, косметички предмети, затим земљорадничке и ткачке оправе, предмети коњске опреме и слични предмети свакодневног живота.

Свака од ових скупина има опет своје потскупине, као што ће показати подела глава ХIII—XVIII.

НАОРУЖАЊЕ

Наоружање у VI веку — Наоружање у Х веку

Опрема словенског ратника у другој половини I миленијума н. е. била је испочетка врло једноставна. Археолошких доказа о томе има, истина, исувише мало, јер не познајемо старије гробове, али из историје знамо да словенски ратници који су у VI и VII веку долазили на Балкан скоро нису имали оружја. Цар Константин их је назвао eJnh aopla,² зато што су носили само кратка копља са штитовима. Исто тако видимо из историје како се тек после доласка Словена у нове земље, посредством напреднијег наоружања суседа, обогатила и појачала и словенска опрема, како су у њу доспели шлемови, оклопи и разноврсно оковани појасеви за заштиту тела, а за напад поред старога копља и лука са стрелама јавља се још и тешки мач или сабља и велики нож. Изложио сам подробно цео тај развој од четири столећа у свом Животу старих Словена (III, 551), и могу просто да упутим на њега.

Додао бих још само толико да се у Х веку оружје у гробовима не појављује свуда у истој мери, и да је то умногоме зависило од породичних и племенских обичаја. У Русији на пр. племе Вјатича или Древљана није уопште стављало оружје у гробове, на другим местима налазимо га опет сразмерно много, на пр. у кијевској области. Сиромаштво гробова не значи дакле увек и сиромаштво народа у оружју. И у пољским гробовима Х и XI века има мало оружја иако је према Галовом извештају пољски кнез имао на хиљаде потпуно опремљених витезова у Гњездну, Познању, Влоцлавку и Гиечи.³ Али углавном може се рећи да у словенским гробовима, не рачунајући изузетке, без сумње зато има мало опреме⁴ што је она још била скупоцена те се због тога штедела, а осим тога и зато што се од времена Карлове забране издане у Падерборну 785 г. црква свугде противила паганским погребима, дакле и стављању дарова у гробове. А то се наравно односило и на оружје.

Зато су гробови богати оружјем ретки и знамо их углавном из Русије, из черњиговских кнежевских могила или из могиле код Таганче близу Кијева (сл. 19), из гробова код Стеблова (Кањев) као и из самог Кијева са неколико места, на пр. из гробова у околини Златних врата и Житомирске улице.⁵ У њима леже ратници у пуној опреми, у једном чак и са два мача, — већином нордиског карактера.

Археолошки преглед словенског оружја из времена између IX и XI века је овај:

Копље и сулица

Копље словенско, у гробовима доста ретко, у времену од VI до Х века је само железно и различитих облика; обично има шупљину (тулајку), ретко кад је без ње, а врх му је обично дужег листоликог облика, потпуно пљоснат (сл. 56). Само за Русију је приличио карактеристично и копље са дугачком тулајком и са врхом на два зуба. Као особитост појављује се на западу, од IX века, крилато копље са малим израслинама или крилцима изнад отвора тулајке. Овај тип је Словенима дошао, изгледа, из Франачке; врх таква копља није продирао дубоко у тело, па га је зато било лакше и извући. Још ређа је сулица која има оштрицу и на доњем крају.⁶

Дужина копља у старо доба била је, док се њиме бацало, сразмерно мала. Дужа копља су се развила тек касније, када је све оружје постало веће и теже. Она су припадала пре свега опреми ратника-коњаника, који су их носили водоравно на рамену.⁷ Иако нема сумње да су словенски ковачи имитовали франачка или норманска копља, ипак их не треба сва сматрати само имитацијом. У словенским гробовима⁸ нема типичних нордиских копаља инкрустованих сребром или бакром.

Сл. 56. Железна копља из словенских гробова

Штит — Поклопци на штиту

Штит. Не знамо ни првобитан облик ни величину словенског штита.⁹ Био је вероватно израђен од коже или од дрвета или оплетен од рогоза а ретко кад окован; изнутра. је имао прибијен држак од коже или од лика. У Х веку, а још више у XI, појављује се у целој средњој Европи — а касније и на сликама које приказују најстарије чешке кнежеве — дрвени штит бадемастог облика са шиљком обрнутим наниже, који је по површини украшен разним бојеним пругама или знацима.¹⁰ Не треба сумњати — иако о томе немамо археолошких доказа — да је тако било и код некадашњих Словена, код којих је штит стално био уобичајено оружје.

Сл. 57. Поклопци са штитова из северноруских гробова

Други, округли штитови вероватно су туђи: производи или су бар рађени под страним утицајем. Тако су на пр. црвени штитови из гњездовских гробова пореклом из Скандинавије, где их обично видимо на викиншким лађама.¹¹ На Балкану су они византиског порекла, јер тамо се округао штит често налази на сликама које приказују византиског војника.¹² И у то касно доба поклопци се појављују само ретко, на пр. у гњездовском и черњиговским гробовима и даље у Петроградској и Новгородској губ. (обл. Лењинградска и Новгород.), дакле опет свугде где можемо претпоставити нордиски утицај.¹³ Железним дршцима готово нема трага иако их је раније било много у налазима са меровиншком опремом. Очигледно је да су ти дршци по правилу били израђени од материјала који је лако трунуо, дакле вероватно од дрвета, коже и лика.

Оклоп

Оклоп и шлем. Словени првобитно нису знали за неку посебну заштиту тела. Још Прокопије средином VI века говори да су Словени долазили у бој голи, то јест без икаквог покривача за горњи део тела.¹⁴ Али већ око г. 626 читамо да су Словени пред Цариградом ратовали у шлемовима и оклопима,¹⁵ а у харисталенском (779) и тионвилском (805) капитулару Карла Великог читамо о забрани извоза и продаје оружја Словенима, нарочито немачког оклопа.¹⁶ Болеслав пољски имао је већ на 4 хиљаде оклопника — loricati.¹⁷

Очигледно је да у Х веку ни оклоп ни шлем нису код Словена били ништа необично иако се морамо ограничити на. претпоставку да су их носили само имућнији ратници, јер је оваква опрема тада била сигурно сразмерно скупа, било да ју је правио домаћи словенски ковач или страни занатлија. Иначе је скупе железне, каткад чак сребром или златом украшене оклопе замењивало у то време и комађе коже згодно подешено и причвршћено на прсима.

Каричаст оклоп

Било је неколико врста железних оклопа углавном наслеђених од старе римске опреме, пре свега lorica начињена од металних плоча, затим од плочица у облику краљушти и од каричица. Тако је било и у византиској војсци, тако код Немаца у Франачкој држави. На Оријенту је међутим највише преовлађивала каричаста лорика у облику дуге кошуље са отвором за главу, израђена од исплетених каричица, као што је већ знамо из сарматске, партске и персиске опреме (сл. 69). А пошто се сада и код Словена, — који су имали тако уске и многобројне додире са оријенталним

Сл. 58. Шлем и оклоп кнеза св. Вацлава

народима, — јавља само каричаст оклоп, и пошто он показује уз то у детаљима низ сличности са оријенталним оклопима, онда је вероватна претпоставка В. Росеа и А. Маћејчка да су словенски каричасти оклопи (рус. кольчуга) уствари оријенталног порекла, било да су преузети директно или посредништвом Немаца, иоји су и сами у готском и меровиншком времену примили ове оклопе од Сармата. За подробнију потврду ове претпоставке потребно је ипак чекати даље наласке и студије. Иначе је јасно да су источни Словени примили оклоп директно са Оријента, док су за западне Словене извор претстављале франачке радионице, како нам то доказују горе цитиране забране Карла Великог.¹⁸

Најлепши пример ове трговине са Словенима је оклоп са оковратником који је припадао по веродостојној традицији кнезу св. Вацлаву (умро је г. 929) и који се чува у ризници храма св. Вита у Прагу.¹⁹ Осим тога нашло се још неколико таквих оклопа у богатијим руским гробовима, у Таганчи, Црној Могили, Гулбишчу, у Стеблову, у Кијеву у Житомирској улици,²⁰ али су сви ови оклопи непотпуно сачувани. Из других словенских крајева не знам ни за какве важније примере из гробова осим незнатних остатака.

Шлем

О шлему сам већ рекао у прошлом одељку да га није било у првобитном домаћем словенском наоружању и да је прешао у њ тек после VII века, особито за време балканских а касније и јужноруских бојева. У Х веку припадао је већ и он нормалној опреми бар истакнутих ратника и то у облику који је постао типичан за Германе и Словене, особито руске. То је железни шлем коничног облика, искован било уцело од једног комада лима, или сакован од два комада или пак из неколико троугластих сегмената. Поред потпуно једноставног облика појављују се и лешпи комади, уметнички израђени и инкрустовани сребром и златом. Шлемови руских и пољских Словена имали су на врху заденуте перјанице, заставице или друге врсте челенки (еловецБ, чолка). Али све нас води једном основном коничном облику, а тај облик је, без сумње, опет источног порекла.

Сл. 59. Словенски шлемови и кациге

Оријентално порекло

Византиски шлемови, уколико их познајемо са многих иконографских споменика, били су у старије време по правилу другог изгледа и развили су се из старих округлих римских узора. Насупрот томе коничан облик био је типичан за Оријент у старијим и каснијим временима.²¹ Ако се конични сегментасти шлем и појављује у налазима приписаним Готима V—VII века,²² то не искључује његово оријентално порекло. Несумњиво је да су и Готи за време свог боравка у црноморској Русији у III и IV веку преузели овај облик од Сармата,²³ па су га по повратку у средњу Европу раширили међу остале Германе; тако је код њих у VI—VIII веку био уобичајен и сегментасти облик а потом и исцела искован шлем. Да су Германи дали шлем Словенима сведочи прелаз готског hilms у црквено-словенски шлhмъ, што опет не искључује непосредан прелаз са Оријента руским Словенима (срав. евеслов. шишакъ).

Главне наласке ових словенско-оријенталних шлемова,. често са дугметом на врху, пружиле су у Русији велике гњездовске и черњиговске могиле (сл. 59) и неколико појединачно откривених гробова, као што су гроб из Стеблова и Кијевски гроб из Житомирске улице. И гроб витеза из Таганче (сл. 19) има посребрен шлем са високим врхом источног облика и са затиљком.²⁴ Најлепши руски комад је шлем кнеза Јарослава Всеводоловича, сачуван из доба око г. 1200. инкрустован златом, сребром и емаљом (сл. 60). На њему је словенски натпис. Код западних Словена у Пољској имамо такође доста млађих шлемова из XI и XII в., посебне локалне форме и украсе какви су се нашли у Гиечи, Хњездну, Гожухима, Димитрову, као и у Фридрихсбергу код Кенигсберга.²⁵ Сковани су од украшених сегмената и имају тулајку на врху (сл. 59, 8, 9).

Сл. 60. Шлем кнеза Јарослава Всеводоловича изгубљен у бици 1216 г.

Знаменити споменик из Чешке, али нордиског типа (сл. 58) јесте шлем из световитске оставе, приписан по традицији кнезу св. Вацлаву и то с правом, јер је то изванредно дело (додуше из германске радионице), које формом и украсом указује на IX—Х век.²⁶ Осим њих нашли су се једноставни железни шлемови још и на градишту код Храдска, па у Оломоуцу, као и неки други под околностима које нису ближе познате.²⁷ Из чешких гробова их уопште не познајемо. На Балканском Полуострву исто тако недостају шлемови међу словенским налазима, ако у њих не убројимо баш поменуте гробове из Св. Вида код Метковића са тракастим шлемовима тзв. готског типа.

Словенски шлемови немају маске на лицу (некакве визире са отворима за очи), какве се у Русији појављују у гробовима оријенталних Номада.²⁸ Али су зато на њима биле обешене мреже оплетене од каричица које су браниле грло и затиљак.

Ратни ножеви

Код Словена је било мало великих ратних ножева тако карактеристичниx за германску опрему меровиншког доба. О њима постоје два старија извештаја са југа и из Чешке,²⁹ али су примери из гробова малобројни. Знам за два из Русије, за два али несигурна из Моравске, за један из Бурленгенфелда у Горњој Фалачкој и један из Бискупије у Далмацији.³⁰ У свим словенским земљаама има наравно пуно малих ножева и они по правилу прате мушке гробове (срав. даље главу XVI). Има доста и већих, дугих 20 см.

Мачеви

Зато је мач, испочетка непознат Словенима, постао посредством Германа (слов. мечь је из готског mēki) опште словенско оружје. Словенски бог Ругиевит у Кореници имао их је седам за појасом. Највише мачева нађених у словенским гробовима је германског, франачког или викиншког порекла. Знамо из забране Карла Великог да су се тада франачки мачеви извозили на исток, где су служили за узор домаћој продукцији.³¹ Али се и нордиско оружје доста извозило. Колико се велики број мачева израђивао у скандинавским радионицама види се из тога што се у самој Норвешкој нашло већ око 1800 викиншких мачева.³²

Мачеви које су употребљавали Словени јесу по правилу облика који се развио у Немачкој из старе меровиншке спате. Из Немачке се овај облик раширио у IX веку код западних и источних Словена, код ових других очигледно благодарећи походима и колонијама скандинавских Руса, Варјага. Сечиво је равно и широко, са две оштрице. Крснице су по правилу равне,³³ до Х и XI века сразмерно кратке а место округле јабуке на крају дршка се појављује широк купаст навршак, испочетка једноставан, касније подељен на. три или на пет режњева (сл. 61). Држак је често сребром инкрустован или украшен ливеним орнаментом преплета. Корице имају типичан нордиски завршетак.

Сл. 61. Мачеви из налазака у словенским земљама

Овакви мачеви се налазе понекад у словенским гробовима у Чешкој и Моравској, затим у гробовима пољских и балтичких Словена,³⁴ али ретко, иако су тамо историски доказани.

Чешће се појављују у Русији, особито у оним крајевима у којима су скандинавски Руси имали своје колоније и дружине, па су имали и утицаја на цео околни крај, дакле у околини Кијева, Черњигова, Смоленска, Новгорода, Ладоге итд.³⁰ Из налаза видимо да су се и источне радионице латиле израде мачева. Њима су трговином долазила франачка сечива, која су ове радионице украшавале у оријенталном стилу, а каткад им додавале целе нове дршке. Пример за то је красан мач нађен код Златних врата у Кијеву (сл. 62) а чуван у бившој Ханенковој збирци,³⁶ или други мачеви нађени код Падаса у Естонији и у Изборску.³⁷ Занимљиво је да је А. ле Кок у кинеском Туркестану нашао скоро само мачеве а не сабље.

Сл. 62. Предмети из гроба са костуром (са почетка XI века) у Кијеву (по Т. Арнеу)

Франачки мач доказан је и код јужних Словена, у Алпима и у Далмацији.³⁸ Даље на Балкану без сумње су се употребљавали византиски мачеви чији се држак доста разликовао од германских, као што се може закључити из сачуваних фресака и минијатура.³⁹

Палош и сабља

У Русији се поред тог равног мача са две оштрице појављује и једнострани мач (палош) а још више лако повијен палош — сабља. Кад руских, а потом и код угарских Словена обе су ове врсте наслеђе оријенталних народа који су пролазили кроз црноморску и подунавску степу, као што су били Хуни, Авари, Бугари, Хазари, Печењези и Половци од IV—XI века, као и Мађари у IX. Већ у Х столећу поред мача сабља је била уобичајена појава у рукама руског витеза,⁴⁰ а не сумњам да је брзо прешла и у руке бугарских Словена и Словена који су живели у Угарској, тако да ни тамо гроб ратника са сабљом не мора значити само аварски или мађарски гроб.

Сл. 63. Оријенталне сабље из IX—Х века

Како се словенско и оријентално оружје размењивало на руским бојиштима прочитаћемо у извештају Кијевског летописа за г. 968, где су у потврду мира војводе измењале дарове. Руски војвода је дао печењешком оклоп, мач и штит а Печењег Русу коња, сабљу и стреле са тоболцем.⁴¹ Таква се размена дешавала редовно у рату, а у миру на заједничким трговима. Споменимо такође да су руски Словени плаћали Хазарима данак по мачу.⁴² Не треба се зато чудити што је руски хришћански витез сахрањен у Таганчи имао већ о боку сабљу место мача (сл. 19). Сабља је била нађена и у кнежевској Црној Могили из Х столећа.

Све те старе сабље имају сечиво сразмерно уско и врло мало повијено. Етничке и временске разлике појављују се само на облику крсница, које су имале два зуба. Код старих мађарских сабаља на пр. оба краја балчака била су наниже повијена и без зуба, аварски балчак био је у облику ромба који се и горе и доле завршавао осредњим шиљцима а половецки у облику два велика унакрсно постављена. трна.⁴³ Срав. сл. 63, 3, 1, 4.

Мач, палош и сабља налазили су се у корицама начињеним од две дрвене или кожне поле. Код палоша и сабље ове су биле спојене помоћу неколико металних трака са каричицама о које је оружје било обешено на појасу. Корице мача добијају овакве вешаљке тек касније.⁴⁴ Зато су за њихов ремен карактеристичне пређице и украси у облику тролисне детелине, какве су се нашле у Чешкој на пр. у Колину (сл. 68) и Јарохњевицама, у Словачкој у Блатњици. И оне указују на нордиско порекло (срав. даље стр. 181).

Лук и стрела

Лук и стрела спадали су такође у словенско оружје за напад. То је прастаро оружје о коме не треба сумњати да су га Словени имали од најстаријих времена иако о томе нема извештаја.

Лук и стрела почињу се помињати у историским записима од VI века,⁴⁵ а појављују се и у археолошким налазима од самих почетака културе која се приписује Словенима, додуше без лукова. Сам лук, начињен од повелике повијене јасенове или брестове гране са напетом струном (тетивом), лако је трунуо и због тога у налазима претставља велику реткост, исто као и целе стреле са дрвеним шипкама сложене у тобоцима.⁴⁶ Оно што се обично појављује у налазима из гробова и из насеља јесу само железни врхови стрела.

Сл. 64. Железне стреле из словенских гробова

Врхови стрела који се завршавају оштриш шиљком разног су облика; они су или листолики или, као у Чешкој, имају два наниже обрнута зуба,⁴⁷ док тулајку каткада имају а каткада не (сл. 64). Стреле које место шиљка имају на врху попречну оштрицу, равну, лучну или разно искројену (сл. 65) увек су оријенталног порекла; појављују се код Словена од Х века, а дошле су им свакојако истим путем којим су дошли и оријентална сабља, шлем и оклоп.⁴⁸ У неким словенским налазима појавили су се и стари облици тространих врхова на пр. у Вел. Горици и Гњездову; и они

су номадског порекла.

Сл. 65. Оријенталне железне стреле

Лукострелци

У Х веку лук, који је код Словена раније био индивидуално оружје, постао је специфично оружје нарочитих одељења у убојном реду, у тзв. лукострелаца (sagittarii), који су имали за задатак да надјачају силовите лукострелне нападе оријенталних народа, особито Мађара. О томе како су ови умели извршити напад стрелама пре правог боја оставио нам је драстичан опис из г. 889 опат Регино.⁴⁹ И код Половаца су стрелци ишли напред.⁵⁰

Сл. 66. Секире из словенских налазака

Секира

Секира (брадва) и буздован. Последње ратно оружје а уједно и обично домаће оруђе била је секира. У Х и XI веку прати врло често словенске гробове и културне слојеве у неколико облика који су вероватно сви произашли из секире римског царског доба.

За Словене су најкарактеристичнији облици приказани на сл. 66. Појављују се у гробовима било код груди или код ногу, а првобитно су свакако имале и држаље.⁵¹ У Чешкој и у Моравској је најчешћи облик који има више или мање развијене шиљке са обе стране отвора, горе и доле. Са њим се стално сретамо у Моравској,⁵² а допире и у Пољску и у Русију. Оштрица је чешће коса.

Брадва

Осим тога у Х веку продро је међу Словене са Оријента још и издужен облик који је у средини имао округао нодус са отвором, из кога се на једној страни широко отварало тространо сечиво, а на другој је излазио дуг, узан чекић (сл. 67). Јасно је да је тај облик дошао из Азије. Он је сталан пратилац тадашњих налазака оријенталног карактера а бива по површини и скупоцено инкрустован сребром и златом.⁵³

Сл. 67. Железна брадва инкрустована златом и сребром из Биљарска код Чистопоља

Сл. 68. Оков за појас, пређица и дугмад из кнежевског гроба у Колину у Чешкој. Власништво Народног музеја у Прагу. Оков и пређица су јаче смањени

Обичај да се носе минијатурне секире обешене на прсима дошао је у словенске крајеве свакако из Скандинавије. Сретамо се са њим у Пољској у мазовским гробовима, затим у северној Русији, као и у полтавском и кијевском крају.⁵⁴

Буздован

Исти задатак као и секира имао је у боју и тешки железни, бронзани или камени маљ усађен на држаље (буздован, млат). Нађено их је доста, али их је скоро увек тешко одредити јер су им се облици одржали дуго времена, још од бронзаног доба.⁵⁵ Из сигурно словенских гробова знамо само за један једини налазак сребрног буздована у познатој могили код Таганче (сл. 19).

Врло је сумњиво да ли су се код Словена до Х века задржале у употреби камене секире, иако је теориски сасвим могуће да је прост народ могао наћи и употребити и какав неолитски млат. Чешће су се употребљавали оштри камени ивери место железних стрела. Али такви налази су увек сумњиви.⁵⁶

Сл. 69. Сасанидски коњаник у шлему и оклопу (остава из Нађ Сент-Миклоша)

Глава XIV НАКИТ (ПРВА СКУПИНА)

Подела накита. — Две скупине. — Фибуле и игле. — Копча. — Дугмад. — Пређица и окови на појасу. — Кестхељска скупина.

Страно порекло накита

Иако бисмо очекивали да ће накит, израђиван за украшавање тела од скупоценијег материјала, бронзе, злата и сребра, по свом броју заостајати за предметима који су служили за свакодневну употребу и које је свак имао, ипак није тако. Серија накита, више или мање драгоценог, у целини је већа по броју и несразмерно је разноличнија, а исто тако има и већу уметничку вредност него друге серије споменика (изузимајући керамику, као што ћемо даље видети). Има много гробаља где се није нашло ни оружја ни оруђа али нема ваљда гробља где се није нашао једноставни прстен, наруквица или минђуша.

Словени су исто као и други суседни индоевропски и инородни народи волели накит и радо су се красили сребром или златом. Али је тих предмета на словенском подручју испочетка било врло мало, јер су га трговци избегавали због дубоких шума и огромних баруштина. Због тога је Словенима сребрн и златан накит дуго остао туђ и недостижан, а због тога исто тако нису имали прилике да науче како да га сами израђују. Сав накит нађен на подручју старе словенске домовине јесте увоз страног порекла, углавном јужног. А и онда кад су почели да се селе и да заузимају нова подручја у средњој и јужној Европи, Словени су још увек били упућени на оно што им је доносио трговац било са југа из византиских или оријенталних, или из нордиских радионица, као што смо већ видели у глави о оставама.

Словенска култура била је још дуго, до Х века,упућена само на тај увоз, и тек у Х а још више у XI столећу примећујемо прве покушаје простије или финије имитације, из којих је лагано израсла и домаћа словенска индустрија, као што ћу то још изложити у XVI глави. У овој глави наш је задатак да дамо само преглед оног накита који карактерише гробове и друге словенске наласке у IX—XI веку.

Накит који су Словени у то доба употребљавали за украшавање тела и одела може се ради лакшег прегледа разделити пре свега на две велике скупине:

1) на скупину оног накита који је поред украсне вршио уједно и неку практичну функцију на опреми (такве су: фибуле, пређице заједно са оковима за појас, разне друге копче и дугмад);

2) на скупину оног накита који је без икакве специјалне функције служио само да краси главу или руке. У ову скупину спадају разне врсте чеоних трака и привесних каричица, минђуше, затим огрлице, наруквице и прстење за руке.

Покушао сам већ у Животу старих Словена да дам потребан преглед распрострањености и развоја овог накита на словенском подручју. Овде ћу га дати краће, ограничићу се на оно што је главно и што припада само словенским гробовима, али ћу то допунити предметима које раније нисам познавао. Одговарајућа глава Живота Словена (део I, гл. IV) била је писана године 1912, дакле скоро пре 20 година, а за то време смо у археологији учинили опет један корак унапред.

Сл. 70. Фибуле и наушнице из словеначких гробова у Бохињу, Менгешу и Бледу (по В. Шмиду)

Сирвивали старе фибуле

Фибула, игла и копча. Ван сваке је сумње да су фибуле, које у II—V в. н. е. виђамо у гробовима са костурима у источној Немачкој, Пољској и на средњем Дњепру познавали и вероватно и носили и тамошњи Словени. То су фибуле норичког, вендиског и наухајмског типа, затим фибуле са високом или са посувраћеном петом као и самостреласте фибуле. У Русији се пак, као што знамо из Черњахова и из Ромашка, јављају старији типови меровиншке фибуле као и њихове специфично руске форме из V—VI в., какве познајемо из Пастјерског градишта код Чигирина у кијевском крају и са других налазишта. А и после велике сеобе у нова подручја Словени су још и у VII и VIII веку примали и разносили разне сирвивале, који се међутим нису сачували до следећих векова. Такве су у словенској Русији самостреласте фибуле са запада,¹ фибуле у облику гранчице (Sprossen-fibel) балтичког порекла,² и дегенерисане готске фибуле из црноморских радионица.³

Сл. 71. Предмети из словенских гробова код Кетлаха у Доњој Аустрији (по М. Муху)

Кетлашке фибуле

Ови сирвивали фибула изгубили су се сви у IX и Х веку и били су замењени копчама или дугметима. Фибула из тога доба је изузетак. Једино у Русији и код оних Словена који су дошли до средњег Дунава у Угарској и до доњег у Румунији и који су тамо нашли деривате разних римских, византиских и меровиншких фибула одржали су се неки облици не само од VI до VIII века, као што видимо у аварским гробовима кестхељске културе, него и у IX и Х в. То је наиме један стари римски као и византиски облик колутасте фибуле, који у то касно време карактерише тзв. кетлашку културу, блиску Словенима, о којој ми је најзгодније да на овом месту дам општу напомену.

Кетлашка култура, названа тако по словенском гробљу са костурима код Кетлаха у Доњој Аустрији,⁴ одликује се пре свега применом јамичастог емаља (ém. champlevé) — ћелијаст емаљ (cloisonné) се јавља врло ретко и у незнатној мери⁵ — на површини накита, и то на колутастој фибули или на лунуластим минђушама. То су бронзане или сребрне плочице чија је површина украшена белим, жутим, зеле- ним, црвеним и црним емаљем у јамицама десена који се најчешће састоји од утиснутог линеарног али и фигуралног или биљног орнамента, и усто је каткад праћен крстићима и другим хришћанским емблемима (сл. 70—72).

Сл. 72. Емаљоване наушнице и фибуле кетлашког карактера

из гробова код Крунгла (О. Фишбах)

Не знамо које су биле радионице овог накита. У Византији је цветао у то доба емаљ друге врсте, и већ зато морамо кетлашке радионице да тражимо пре на западу, на првом месту у јужној Немачкој, на коју указује и распрострањеност налаза од источних Алпа и Доње Аустрије правцем ка Мајни. Треба додати још и то да кетлашких предмета нема у Угарској.

Она је дакле франачког порекла. Принципијелно не треба искључити ни израду у радионицама алписких земаља, али их не бих сматрао за словенски продукт. Али уствари ипак највише налаза има у алписким земљама у којима су живели Словени и у гробовима који имају словенско обележје, као у самом Кетлаху (сл. 71).

Њихова област се протеже од Салцбурга (Goisern) и Тунаве преко Семеринга, Штајерске и Корушке до Крањске, где их има још много у гробовима на Бледу, у Средњој Веси и Менгешу (сл. 70). Даље на југ преко Саве иде само у једном правцу ка Сплиту (култура книнских гробова је сасвим друга), а исто тако кетлашки емаљ не допире ни на север до Чешке и Моравске.⁶ Хришћански емблеми и други предмети који их прате, нарочито керамика и S-наушнице, датују цветање кетлашке културе у IX и Х в. Потом ова специјалност западних Словена ишчезава, а са њом и колутаста фибула.

Византиске фибуле — Нордиске и балтичке фибуле

Слично као фибула кетлашког типа на западу, развила се и на југоистоку као главни тип византиске фибуле колутаста фибула више или мање украшена филитраном и инкрустацијом.⁷ Она је била типичан производ већ грчко-сарматских радионица у Пантикапају и у околини а раширила се у осталу Европу са развојем грчко-готске индустрије,⁸ на пр. у северној Италији. При додиру који су Словени имали са византиском културом од VI столећа на Дунаву и на Балкану, касније и у јужној Русији, долазила је ова колутаста фибула византиске израде међу јужне (сл. 73) а и међу источне Словене, а преко ових последњих у балтичке земље (Кремон у Ливонској, Јоханисхус у Шведској). Засада из тих земаља немам међутим за то доказа, осим једног изузетка, док су остало грубе имитације.⁹ Пре XI столећа нема ни колутастих византиских фибула украшених емаљем; али да су биле извожене преко Русије види се из шведских налаза.¹⁰

Од осталих страних фибула с којима се још срећемо у Х и XI в. и у словенским наласцима треба поменути пре свега нордиску скупину и у њој поред неколико бизарних облика особито овалне фибуле у облику корњаче или љуске, које се јављају у три развојна типа, а онда још и фибуле у облику тролисне детелине (сл.74) које су са целом руско-вјатичком културом продирале

из Скандинавије у средњу Русију све до Владимира, Рјазања, Смоленска и Кијева, но ипак највише до блиског суседног ладошког краја и новгородске земље.¹¹ Истина понекад није сигурно да ли се човек налази пред налазом или гробом словенског порекла, иако би понекад простота фибуле малог облика указивала на имитацију у домаћим словенским радионицама.

То је дакле све што се може рећи о словенској култури IX—XI века. Других фибула са иглама тада код Словена није било и свуда су их замењивали како копчама без игала, начињеним од две украсне плочице од којих је једна имала ушицу а друга кукицу за спајање, тако и дугметима којима се одело у то доба већ по правилу закопчавало, особито доње одело. Само се изузетно у понеком гробу појави фибула старог типа, чувана у породици свакако годинама пре него што је доспела са покојником у гроб.¹²

Сл. 73. Копча (7) и колутасте византиске фибуле из разних налазака

Вл. Антониевич сматра да су Словени, продревши у IX в. у Карпате, затекли још у Подхалу (Орави) остатке Гота са дегенерисаним зракастим фибулама, које су преузели и у народној горштачкој уметности одржали до XX в.¹³ За ово тумачење свакако занимљиве појаве не могу међутим навести потребне старе примере.

Сл. 74. Корњачаста фибула из владимирских гробова (по А. Уварову)

Игле

Исто тако и равна игла са главицом, која је била у старо доба врло честа, у IX—XI в. повукла се потпуно пред пређицом и дугметом. У словенским гробовима се не појављује, а само на северу Русије, где се осећао снажан скандинавски утицај на Словене, Финце и Летонце, сретамо повремено и у гробовима који се приписују Словенима иглу балтичког или нордиског типа.¹⁴ Игла се такође али ретко појављује и у источним оставама, и то украшена персиским птичијим мотивима.¹⁵

Копче

Копче су ретке у словенским гробовима. Само се понекад појављују у Угарској у хунским, аварским, сарматским и словенским гробовима, али овде је често тешко разликовати који је гроб словенски а који несловенски. Ипак нема сумње да су исте поједине облике, који се тамо налазе у несловенским гробовима а несигурне су провенијенције, подједнако куповали или носили како Авари тако и Словени, пошто су увек импорт из јужних радионица.

Најчешће видимо две мале округле плочице украшене емаљем или стаклом, припојене међусобно кукицом и ушицом (сл. 73, 7). Ређе су копче код којих једна плочица има округлу или квадратну рупу а друга кукицу или пречагу која се у њу углављује.¹⁶

Иначе из словенских земаља знам копче за појас само из Русије, али опет само појединачне и страног порекла, највише нордиског, као што показују гњездовски налази.¹⁷ Красан накит византиске израде нађен је у гробу словенског витеза у Таганчи: то је сребрна копча (сл. 19), украшена по површини византиском искуцаваном орнаментиком.¹⁸ Али то је уникат.

Много чешће, и то како у оставама сеченог сребра тако и изван њих, јесу мале фине лимене копче у облику два дугуљаста ромбоидна листа, који се на једном крају развијају у две волуте, а на другом крају у ушицу односно кукицу.¹⁹ Тај облик је чест у сребрним оставама (као и на градиштима, али не у гробовима) и он је, како све оставе показују, оријентални импорт. У Скандинавији га нема. Служио је искључиво за закопчавање огрлица.²⁰ Копчи за појасеве нема ни у овим ни у другим оставама (осим ситних комадића).

У оставама нема ни дугмади, али их је зато доста у гробовима и види се да су била у општој употреби за закопчавање одела, особито доњег.

Сл. 75. Раскошна византиска дугмета из чешких налазака.

Дугмад

Дугмета су била испочетка потпуно једноставне металне куглице или крушчице са ушицом (сл. 82). Касније, у IX и Х в., појављују се поред ових често и већа и лепша, сребрна и златна, скоро увек византиске израде, нашто код Словена указује и старословенски назив гомб од грчког komboV.²¹ Увек су шупља и по површини украшена урезаним или утиснутим биљним и животињским орнаментом (сл. 76), компонованим красно према лоптастом облику. Било их је доста осабито у чешким и моравским гробовима (сл. 75), а затим и у Подунављу.²²

У самој Русији преовлађују облици једноставних куглица са ушицом, поред великих, украшених зрнастим филиграном. Код Ницахе близу Ахтирке нашла је Ј. Мелникова у два маха стаклену дугмад.²³ Историски докази помињу и златну дугмад, али у руским налазима IX и Х в. је мало лухсузнијих примерака у поређењу са подунавским земљама.

Пређице

Пређица. Поред фибула и копчи најважнију функцију у удешавању одела имала је пређица, која је служила за закопчавање одела и коњске опреме (плашта, тунике, обуће, оструге и узда), а највише ипак за закопчавање појаса, уколико појас није био просто везан. Словени нису употребљавали упртњаке преко рамена. Познајем их само из византиске опреме.

Сл. 76. Развијени орнаменти украсних византиских дугмета

из чешких гробова (по Ј. Схрањилу)

Налази у словенским гробовима су зависни од начина како су се где закопчавали одело и појас. Мало је пређица тамо где су се употребљавала дутмад а појас везивао на петљу, на пр. понегде код Сјеверјана (у гробовима код Ницахе их уопште нема), или у Волинији, а и у Чешкој су пређице ретке. Негде их је више, као у Моравсној или код руских Радимича или Кривича. У северним новгородским курганима ређе се налазе код појаса, али зато много чешће на грудима и на раменима. Често и у околини Гдова, као и код суседних Финаца и Летонаца. На југу, у Хрватској, су засада пређице ретке.²⁴

Можемо сигурно рећи да пређица није била нарочито омиљена, нарочито ако је појас био од тканине, јер се је онда везивао.²⁵ Само уски кожни појаси о којима је ношено оружје или који су држали ногавице имали су по правилу пређице.

Два главна типа

На крају I миленијума постојала су два нормална облика словенских пређица. На једној страни су то мале пређице начињене од једноставних обично железних оквира кружног, полукружног, угластог облика (некада је оквир двострук) и са сразмерно танком иглом. Уобичајене су на западу у Чешкој и у Моравској (где преовлађује прилично широк округао облик), у Подунављу, а и на истоку у Русији су толико честе и раширене на пр. у. гњездовским или петроградским (лењинградским) могилама да не треба наводити доказе.²⁶ Све су оне биле домаћи производ, прости ковачки радови.

Други тип раширен код Словена јесу бронзане пређице са мало дебљим китњасто повијеним оквиром. Овај оквир има каткад и шиљат продужетак а украшен је браздама. Иза игле прелази често у други квадратни оквирић, или у дугуљасту пуну или шупљикасту, различито украшену плочицу. Код Словена нема пређица чија би плочица имала рељефни или урезани орнамент са биљним или анималним мотивима. Највише их је са двоструким оквирићем и можда ће бити потребио да се оне оделе од пређица са плочицом (сл. 77, 11—15).

Сл. 77. Пређице Х и XI века из словенских и суседних гробова

Ту категорију пређица која има бескрајан низ варијетета сматрам за производ византиских (црноморских) а затим и оријенталних радионица. Из њих су се оне шириле у великој количини од VII века истовремено код разних народа источне и средње Европе и средње Азије, дакле и код Словена.²⁷ Оне прате и словенске гробове исто као и хазарске, аварске или мађарске, поред простих железних пређица прве серије.

У чешким гробовима сразмерио су ретке, као и у немачком Полабљу и у Пољској, свакако због слабог дотицаја тамошњих Словена са Византијом. Чешће су већ у Угарској,²⁸ али су најчешће у Русији, тако да их тамо можемо сматрати за типичан словенски облик раширен од Волиније

све до Ладоге, Владимира и Волге.²⁹ Додуше то није увек само византиски или оријентални производ. Један њихов део био је сигурно имитација израђена у домаћим словенским радионицама.

Поред ова два основна, делимично домаћа типа има још неколико врста страних пређица које су продрле међу Словене.

Стране пређице

На западу нема облика који би се чешће јављао. Тамо се појављују само појединачни разноврсни производи страног порекла (франачког, италиског и нордиског). Срав. на пр. пређице из Бискупипије³⁰ са украсним оквирићима и плочицама (сл. 78), или красну нордиску пређицу украшену стилизованим лишћем (сл. 68) из колинског гроба у Чешкој.³¹ Особите округле пређице од лима са словенског гробља код Расаве у Хановеру јесу доста касне, према новцу из XIII в^.32 За њих не познајем аналогија на западу, али слични старији облици налазе се у Петроградској губернији (Лењинградској области).

Сл. 78. Бронзана позлаћена оструга и пређица са оковом

из гроба код Бискупије (по Ј. Стшиговском)

Балтичке пређице

С друге стране на истоку Словенства има не само неколико исто тако индивидуалних и уникатних облика разног кзгледа, од мале, ниелом украшене пређице (сл. 77, 20) из Городца код Луцка у Волинији,³³ па до прекрасне пређице византиске израде³⁴ (сл. 44) у перешчепинокој остави — него и неколико туђих облика, који су из суседног балтичког подручја често прелазили Словенима, на западу у Минску губернију (Минска област), на северу до Ладоге, а на истоку све до Оке, Волге и Дона. Такав облик с којим се од IX—XI (а и касније до ХIII в.) најчешће срећемо код Словена северне и средње Русије³⁵ јесте потковичаста пређица од бронзе или сребра, балтичког порекла (од Литве до Естоније). То је масиван отворен прстен чији крајеви имају облике макових чаура, коцака, завојака, рогова, колута (у мошчинској култури емаљованих), или још много других, из чега проистиче и велика множина варијетета.³⁶ Бјелогостичка остава из Х—XI в.³⁷ сведочи да је ту пређицу присвојила и источна индустрија. Служила је за закопчавање одела на раменима (срав. сл. 77, 16—19).

Друга врста западног порекла је округла пређица од лима украшена урезаним орнаментом са примакнутим крајевима, код које игла пролази кроз рупицу. Даље стари тип шупље пређице са конично задебљалим крајевима (као код византиских и меровиншких наруквица) или округла пређица са везаним крајевима; из нордиске области дошла је округла пређица са три испупчења украшена животињским главама и са дугом иглом, која се је раширила све до Гњездова и Кијева.³⁸ Све те врсте пређица појављују се пре свега на северу словенске Русије (сл. 77, 21, 23), у суседству Балтичког Мора.

Финске пређице

Са истока опет дошли су у Русију фински утицаји, али само у незнатној мери. У словенским гробовима не знам да су се нашли мордвински силгами и кругови са две дугачке пречаге на крајевима, као ни типичне лимене пређице типа љадинског и борковског.³⁹ Само су округле пређице (сл. 77, 24) и орнаменти конопчастог стила на границама залутали међу њих.⁴⁰ Не знам да ли је звездаст тип који се појављује код Радимича⁴¹, затим у словенским могилама на летонскај граници⁴² и на истоку опет у хазарском Салтову⁴³ порекла летонског или источног. Али радије бих га тражио на истоку, одакле су, мислим, дошли потстреци и за пређице са зупцима кошибејског типа, и за вјатичке или радимичке привесне карике украшене зупчастим и ребрастим орнаментом.

Сл. 79. Пређице и језичци за појас из гробова

кестхељске културе у Мађарској (по Ј. Хампелу)

Хунске и аварске пређице и окови

Посебну скупину, различиту од свих осталих, претстављају хунски и аварски гробови у Мађарској. Поред простих железних четвоространих пређица појављују се тамо и пређице са украшеним оквиром, квадратног или угласто-овалног облика (доста често мало зашиљеног у правцу игле), које имају припојену плочицу било изједна ливену или везану на шарнир. Плочица је украшена истим оним типичним азиским орнаментом као и остали језичасти окови са појаса из тих гробова: врежом од округлог лишћа или анималним композицијама, обично у врло живим борбеним сценама.⁴⁴ Има наравно и других врста орнамената (сл. 10 и '79). Сви ти украси увршћени су у тип тзв. кестхељске културе (према гробљу код Кестхеља у западној Угарској).

Оригинали ових пређица и окова за појас, потпуно целих гарнитура заједно са привесцима и језичцима за ремење, јесу без сваке сумње оријенталнога, туркестанског и западносибирског порекла, а у Мађарску су их донели Хуни и Авари који су их и сами касније тамо израђивали. Али није искључено да су их за тржиште у Угарској израђивале и византиске радионице, којима сигурно припада група окова и пређица унеколико друкчијет стила.⁴⁵ А није искључено ни да су их угарски Словени куповали од Хуна и Авара или византиских трговаца. Нећу их дакле уопште искључивати из словенских гробова али свакако нису словенскога порекла. Напротив, они су хунско-аварска карактеристика.

Да су Цариград или Солун испоручивали своје производе варварима који су дошли у ближи додир са њима видимо лепо из речи што их је казао Сандил, кнез хунских Утургура Јустинијану.⁴⁶; Тужио се да они (Утургури) живе бедно у пустој земљи иза Азовскога Мора, док друго хунско племе које се настанило у границама Византиског Царства живи у благостању и купује и носи скупоцен накит и златом ткане материје. Хуни који су боравили у Тракији (а вероватно и угарски Хуни) куповали су дакле и носили византиски накит. Уосталом у грчкој производњи нису недостајали ни предмети по варварском укусу, које су у грчким радионицама израђивали варвари. Имамо за то занимљив доказ на једној посуди закасписког стила, коју је приказао Ј. Смирнов а која има грчки натпис: Xhbanokon TaroulaV epoiei — дакле потпис варвара у грчкој радионици. Овај је радио у оријенталном стилу.⁴⁷ Зато је сасвим могуће да је један део окова и пређица варварскога карактера израђиван за варваре и у византиским радионицама.

Мађарски појаси у Х веку

У IX и Х веку губе се ове аварске гарнитуре и на њихово место појављују се у Угарској по правилу опет једноставне пређице начињене од грубог железног оквирића, који је обично на странама стиснут (а овде-онде и словенски тип из Русије описан горе на стр. 175). Ремен је окован низом украсних плочица од бронзаног или сребрног лима, квадратног, кружног, ромбоидног, срцастог, звездастот и сл. облика.

Сл. 80. Лимене шљоке за појас из гњездовских кургана

Декорација је на њима највише листолика (палметице, розетице), али и анимална (људске главе). Оне покаткад имају и привесне каричице, о којима су висиле било разне утензилије било ситан накит. То су опет предмети које су донели са Истока Алани, Хазари или Мађари на крају IX века.⁴⁸ Међутим не треба искључити да су слично опремљено ремење за појас носили у то доба у Угарској и Словени, као што је било у Русији у суседству хазарског, аланског и бугарског подручја. Тамо се сличан накит појављује на пр. не само у гњездовеким гробовима (сл. 80) које је ископао Сизов⁴⁹ него и у петроградским (лењинградским) и гдовским,⁵⁰ на истоку у вјатичким,⁵¹ или на југу у древљанским.⁵² У кургану код Новониколајевска (Јекатеринослав — Дњепропетровск) низ оваквог накита чисто оријенталног стила налази се у гробу хришћанског (костур са крстићем) а свакако словенског ратника.⁵³

Карике за низање

Поред малих каричица обешених на украсе са појаса, уз појасе у целој Русији иду још и многе веће карике за низање, као што показује налазак из Грубске и Городца у Волинији.⁵⁴ Већи њихов део припада свакако ремењу са коњске опреме и првобитно је припадао номадској култури.⁵⁵

Накит тролисног облика

Овом касном накиту за појас додао бих овде још примедбу о накиту у облику тролисне детелине. То су каткад праве пређице, каткад само окови приковани спреда на појасу закивцима. Ови украси облика тролисне детелине увек су нордиског порекла и продирали су са севера у словенска подручја од краја IX века. Има већих и мањих од разног материјала, а по површини су редовно украшени стилизо-

Недостају стране 182 – 183 у књизи.

Г л а в а XV НАКИТ (ДРУГА СКУПИНА)

Чеони украси. — Привесне карике за косу. — S-наушнице и њихово порекло. — Руске привесне карике. — Минђуше. — Огрлице и привесци. — Круте гривне. — Наруквице. — Прстење. — Закључак.

Други део накита који обухвата чеоне траке, привесне карике, наушнице, наруквице, огрлице и прстење, много је чешћи него претходни а и мното разноврснији.

Сл. 83. Женска лубања са дијадемом и сјеверским заушницама

из гроба у Броваркама код Полтаве (Фот. В. Хвојка)

Чеоне траке — Византиске дијадеме

Чеони украси и привесне карике. Металних чеоних украса има мало јер су они по правилу били рађени само у облику украсне траке од неке ткане материје, или од металног накита пришивеног на материји.¹ Узорке једноставних металних трака са разним привешеним ситним украсима знам само из Русије, на пр. на југу из гробова у Броваркама на Пслу (сл. 83), у Глинску код Перејаславе и код Ницахе у Харковској губернији (Харковска област),² даље на северу у петротрадским (Лењинград), новгородским (Хрепле) и гдовским могилама и на истоку у владимирским и јарославским.³ Касније у XII и ХIII в. а под утицајем нове византиске индустрије појављују се овде у Русији и красне златне дијадеме, састављене од емаљованих плочица спојених на шарнир или провлаком и чисто византиског карактера. Појављују се особито у оставама са кијевског подручја, на пр. у остави из Гребеновског насеља у Кијеву и из Сахновке код Кањева.⁴ Да су биле израђиване и у Кијеву потврђено је словенским натписом са именом св. Павла на дијадеми из Гребеновског.⁵

Према овим елегантним, лаким, словенским чеоним тракама дијадеме суседних финских и литавских народа изгледају ружне и тешке, и оне су прелазиле Словенима само у малој мери.

На западу и на југу Словенства сличних истовремених чеоних украса скоро нема. У Чешкој их замењују траке од фино плетене сребрне жице, какве су се нашле у Ухерцима, на Левом Храдцу, Раковњиху а свакако и на Будчи.⁶ Јављају се од XI века, али су се задржале у Прагу до много каснијег времена.

За друге чеоне украсе у Чешкој не знам, изузимајући загонетан предмет од бронзане траке украшене истуцаним орнаментом, који на крају прелази у танку завијену жицу. Нашао се у гробу код Холаска близу Брна.⁷ Червинкина претпоставка да је то део чеоне траке јесте вероватна. У

тексту је примедба о њој у плуралу.

Али Словенке се нису задовољавале само чеоним тракама стављеним на главу него су их у Х в. редовно још допуњавале и другим накитом од каричица. Ове каричице

су се носиле обешене на чеоним тракама и падале су са њих по слепоочницама и ниже све до рамена, или су на који други начин биле уплетене у косу тј. у плетеницу, и тако учвршћене. Тако су бар у Волинији и у земљи Сјеверјана (код Ницахе) нађени остаци курјука са уплетеним кајишићима и каричицама, као и курјуци са каричицама на крајевима.⁸

Привесне карике

Ови украси чине врло распрострањену серију накита коју словенека археологија назива привесне карике или наушнице (чешки заушнице),⁹ иако тај термин нетачно означује њихову употребу, јер су падале по слепоочницама и иза уха и испред њега, а сигурно у више случајева испред.

У целој категорији привесних карика појављује се неколико врло занимљивих скупина својствених или целом Словенству у Х или XII в., или бар појединим племенима. Неке су тако типичне да су чак и у случају када су страног порекла постале у правом смислу карактеристика Словенства и важан водич за археологе у етничком одређивању налазака.

S-наушница

Најважнија међу њима је тзв. S-наушница (сл. 13, 84) у облику каричице чији је један крај био обично пљоснато раскуцан у једноставно или двоструко S.¹⁰ Носиле су се на глави по један, по два и по више комада на уској траци какве материје (најчешће на ременчићу или свиленој траци) или и обешене једна о другу. По правилу су бронзане, посребрене или позлаћене, али их има и потпуно сребрних и златних а исто тако их има и само од цинка или олова. Поред типова са глатком кариком има и таквих чија је карика украшена навученим зрнима, бубњићима, корпицама, гроздићима, или је на површини орнаментисана урезима (балтички и мазовски тип). Велика златна наушница нађена. у Желенкама код Духцова вешто је исплетена од неколико финих жица.¹¹

S-наушница је накит типичан за цело Словенство од Мајне и Сале све до Помераније, Илмена, Волге и Дона. Тиме наравно нећу да кажем да нигде у границама те словенске области, или даље преко њих, S-наушнице нису прешле и суседу. На периферији Словенства поједина S-наушница у гробу још не доказује да је тај гроб морао бити словенски.¹² Али и поред таквог природног пограничног појаса културних размена и позајмица, — Словени су овде добијали немачке, мађарске или финске предмете, — S-наушница је свугде стални пратилац Словена и у том смислу нема је код других народа.

Сл. 84. Главни типови S-наушница:

1) Прототип из римског доба из Сан Сервола и

2) из Мертлоха, 5) кестхељски тип, 9) померански тип

Сл. 85. Девојка са заушницама из чешке Библије Велиславове

Честа је особито на западу у Чешкој, Моравској, Полабљу, Пољској и Мекленбургу, означује типично словенске гробове у Угарској, Хрватској и у Далмацији, а уобичајена је у целој западној Русији. Од Дњепра ка Дону и Оки почиње да се губи у Харковској, Калушкој, Курској, Владимирској и Тверској губернији (Харковска, Калушка, Курска, Владимирска и Калињинска обл.), на северу је нестаје у Јарославској и Новгородској (Јарославска и Новгородска област)¹³ али у правој језгри источног Словенства S-наушница остаје увек чест украс, поред једноставнијих каричица са једним завојком или без њега.

Зато се може рећи, искључујући наравно поједине изузетке: где се у гробовима налазе S-наушнице, тамо су били Словени од IX до XII столећа. Овако закључује словенска и немачка археологија од времена Воцеловог и Милеровог.¹⁴

Порекло и старост S-наушница

Што се тиче хронологије овог накита, он је типичан за Х а углавном за XI век.¹⁵ Ми међутим знамо и за старије сигурне налазе на југозападу из подунавских и алписких земаља — а тамо има и S-наушница из пресловенских гробова, — на пр. из касноримских гробова код С. Сервола у Истри, из Дрнова у Крањској, или из меровиншких налаза код Мертлоха у Баварској, Ебрингена у Брајсгау, или из гробова у Шош-Харћану (Новохрад), као и из гробова са кестхељском културом VII—VIII в. у Сираку, Чику, Гатеру, Мајдану, Јуташи, Абоњи, или најзад из алписких гробова код Крунгла, Хоенберга, Мистелбаха и у словачкој Новој Веси.¹⁶

На основу тога мислим да су Словени примили S-наушнице ту негде у панонском Подунављу у време кестхељске културе, и пошто им се свидела, ширила се одавде полагано даље, најпре суседним угарским и чехословачким Словенима. Ј. Червинка у последње време закључује додуше да ју је међу Словенство донела арапска трговина у XI в.⁴⁸ Али тој хипотези противи се факт да се S-наушнице најчешће налазе на југозападу, тамо докле арапска трговина није доспела, а осим тога оне су и доказане давно пре ње. Пре би се могло мислити на кестхељско порекло. Али је истина и то да је овај накит прихватила и византиска и арапска трговина и да га је довозила у словенске крајеве. Слично томе су се на истоку израђивали и довозили међу Словене и франачки мачеви и балтичке или византиске пређице.

Због тога S-наушнице срећемо и у оријенталним оставама (али сразмерно ретко, на пр. У остави из Лајсовског млина или из Манау, Псара, Турова, Раквица, Мезиржича и др.), као и у византиским импортима (остава из Токаја, из Софије, инвентар гробова у Старом Месту), међу овим последњима особито типове са навученим гроздићима већ у току X века. У XI и XII в. Главни контингент наушница израђивали су сами Словени у домаћим радионицама, из којих знамо и много других лепих производа домаће индустрије. Красна наушница плетена од злата нађена је на пољу код Желенака; она је свакако страног, византинског порекла, као и други накит из тамошњег кнежевског гроба.

Осим S-наушнице (и каричица са једноставним окцем) ниједна друга врста привесне карике није достигла сличну распрострањеност нити је постала у тој мери «словенска». Али неке врсте су стекле бар важан локални значај. На западу Словенства могу се истаћи само две такве области са специфичним подврстама S-наушнице: то је алписка област где су се под византиско –сицилијанским утицајима развиле карике од жице слабе израде, на којима су обешени јефтини лимени украси¹⁸, а затим област Балтичког Мора од Хановера па све до доње и средње Висле у Мазовској, где се развила већ поменута подврста (сл. 84, 9) са шупљом кариком орнаментисаном по површини.¹⁹

Привесне карике у Русији

Оваквих појава има више на истоку Словенства, где су се поред једноставних карика и S-наушница развили још посебни типови привесних карика (већим делом и ван области S-наушница), који су постали у XI и XII веку етнографско обележје ношње руских племена (сл. 86). Тако су код Дреговича преовладале карике са зрнима у облику бачвица или малине са крупнозрнастим филиграном а у Минској губернији (Минска област) карике са двоструким завојком, чији крајеви јако прелазе један преко другог, при чему се покаткад један завршаваo спиралом (иначе су мало увијени један око другог). За Сјеверјане је била типична карика од сребрне жице чији је један крај завинут у мању или већу спиралу али савијену упоље. Она карактерише у Полтавској и Курској губернији (Полтавска и Курска обл.) скупину бјелгородских, глинских, мирополских, роменских, медвјешких и суджанских могила, исто као и скупину из Броварка (срав. сл. 83). Томе насупрот појављују се у Кијевској области карике са спиралом окренутом ка унутрашњости круга (Књажи Гора, Сахновка, Витачево). Жичане карике са пребаченим крајевима савијеним у ушицу нашле су се у гробовима код Ницахе близу Ахтирке.²⁰

За Вјатиче као и за суседне Радимиче опет је карактеристична карика чија је доња половина раскована у површину са 7 језичака или лопатица (касније свега 5 или и 3 широке) украшених цртежима, или са седам (5) шиљатих зракова. Ове последње су исто толико карактеристичне за жене Радимича на Сожи и Дњепру као лопатице код Вјатича на Оки.²¹. За смоленске, полоцке, псковске и изборске Кривиче типична је жичана карика са везаним крајевима, слична тамошњим наруквицама²² као и карика са пребаченим крајевима тзв. федовског типа, која је карактеристична за гробље код Федова на Мсти, али која допире и јужније међу Двину и Припет и све до Москве.²³

Сл. 86. Привесне карике из руских гробова

1) Заколпје (Владимир), 2) Књажи Гора, 3) Минска губернија (Минска област),

4) Гушчина (Витепск), 5) Минска губернија (Минска обл.), 6) Федово (Новгород),

7—9) Петроградска губернија (Лењинградска обл.), 10—11) Московска губернија

(Московска обл.), 12) Броварки (Полтава)

Код новгородских Словена развила се у XI веку као племенски знак карика са неколико (2 до 4) искуцаних, ромбичних или касније овалних проширења, на којима су по финском узору били обешени комадићи лима. Овај тип је допро и даље за границе Новгорођана у Јарославску, Московску, Смоленску, Витепску губернију (Јарославска, Московска, Смоленска, Витепска обл.) а и до балтичких Финаца.²⁴ У Јухнову у Смоленској губернији (Смоленска обл.) видимо на пр. у гробовима и вјатичке и новгородске и кривичке карике (Ист. муз.), а исто тако у Молошком ујезду (срезу) Јарославске губерније (Јарославска област).

У југозападној Русији код Волињана, Древљана а и код Пољана нису се развили специјални типови привесних карика. Тамо још преовлађује S-наушница и њена једноставна варијанта без S. Тек од XI века израђивали су се у кијевској области нови лепи украси, за које је ипак тешко казати да ли су служили као привесне карике на чеоним тракама или као минђуше. Даље у поглављу о минђушама поново ћемо о њима говорити. Одликују се тиме што имају навучене три сличне јагоде шупљикасте или пуне (стр. 196). Њихови су узори, мислим, дошли са Оријента, али су се оне рашириле по целој словенској Русији, тако да су шупљикасте јагоде типичне за Кијевску и Черњиговску област, а пуне за подручје Кривича и Новгорођана.²⁵

Шта је све утицало на стварање ових локалних типова није засада јасно. Али изгледа да су за то били од великог значаја како радионице у Херзону и Керчу, где се нашло мноштво неких типова (карике које се завршавају чвором или спиралом), тако и утицај суседа, код Вјатича, Радимича и Сјеверјана нарочито туроко-татарских, и најзад и трговина са Сиријом. Руске привесне карике почеле су се јављати у Х и XI веку, али их највише има у XI и XII веку. Да су израђиване код куће у словеноким градовима па и на селу видимо по калупима, на пр. за карике са три јагоде, који су нађени у Кијеву или Митјајеву код Можајска, где их је В. Арциховски нашао у вјатичком женском гробу.²⁶

Минђуше

Поред привесних карика имале су Словенке и минђуше, серьгы руске археологије, које су се носиле делимично као и претходна врста, делимично обешене у уху. Некада су тешке и дебеле, те није лако замислити, како би се могле носити само провучене кроз рупицу на уху.²⁷ Скупина је врло богата и разноврсна а неке врсте налазимо раширене код свих Словена, иако ниједна од њих није постала тако искључиво словенсиа као наушница, јер их налазимо и код других народа. Од VI до Х века наиме била је цела средња и источна Европа преплављена поред другот накита и минђушама већином византиске, односно сириско-византиске израде, а од Х века и новим закасписким и месопотамским типовима.

Сл. 87. Византиске гроздасте минђуше

У великом мноштву појединих варијетета можемо распознати неколико основних скупина,²⁸ и то:

1) скупину једноставних каричица са закаченим крајевима, које су каткада обавијене прстенчићима од жице, каткада имају низ прстенчића поређаних на доњој страни;

2) скупину карика са привешеним украсом у виду колута или звездице;

3) скупину (најчешћу) са привешеним зрном или са целим гроздићем зрна на доњем делу карике;

4) скупину, код које се карика у доњој половини шири у лунулу украшену на разне начине;

5) скупину са привешеном корпицом од фине жице;

6) скупину са три навучене јагоде (често комбиновану са трећом скупином);

7) скупину са шупљим лунуластим лађицама, тзв. колти руске археологије (обоци);

8) скупину минђуша које не припадају ниједној од наведених група.

И жене и мушкарци носили су минђуше и то или на обема странама главе или чешће само на једној, као што се може видети из запажања Антоновича, Мелникове и Бранденбурга.²⁹

Порекло главних типова

Поменуте групе, као што сам већ рекао, већином су византиског порекла. Оријенту припадају, како мислим, пре свега скупина са три јагоде украшена по правилу фином маковом гранулацијом или шупљиком, и минђуше од фине жице у 8 скупини, које су типичне за оставе арапског сребра, а које сам већ набројао горе на страни 134. Сириско-византиског порекла су највероватније лунуласти типови а особито каснији шупљи обоци, а египатско-византиског порекла су лунула и карика са привешеним прстенчићима.

Византиским радионицама уопште припадају нарочито минђуше са једним великим бубњићем, или са једним привеском, или са привешеним целим гроздићем, при чему се зрна гранулације одликују тиме што су крупнија него зрна оријенталне макове гранулације. Осим тога овде више долази до изражаја злато.

Сл. 88. Лунуласте наушнице византиског порекла

Гроздасти тип

Скоро све споменуте скупине доспевале су међу Словене трговином, а највише поред простих каричица са обешеним или навученим зрном³⁰ трећи тип, гроздаст. Овај тип се од IX до XI века често појављује, било као оригиналан импорт или као имитација, у далматинским (Книн), хрватским (Буковац, Бело Брдо, Клоштар), словачким, чешко-моравским (Пржедмости, Старо Место, Количин, Ћемице, Желенки,. Тушовице, Жижице, Заколани), угарским и јужно-руским гробовима. Овај облик извозиле су црноморске грчке колоније већ у скитско доба. Али је он, изгледа, ушао у моду у VII веку н. е., као што показују готски гробови у Гурсуфу на Криму и угарски налази из аварских гробова. Сачувао се у врло великом броју у Х и XI веку, особито на југозападу, под утицајем византиске трговине, која је ишла у овом правцу.³¹ Видети сл. 49, 50, 51, 87, 89.

Лунуласти тип

Код Словена је затим доста чест лунуласт тип (сл. 88), особито у алпиској области у кетлашкој култури (срав. сл. 71, 72), али осим тога и у Моравској, где су гробови у Старом Месту пружили прекрасан златан уникат, украшен гранулацијом (сл. 89). И овде је то последица трговине са Византијом,³² Али је лунула сразмерно честа и у оставама источне Немачке (Пациг на Волину).

Сл. 89. Златне наушнице и дугмад из гроба бр. 106

у Старом Месту у Моравској

Тип са три јагоде

Исто тако је чест тип са три навучене јагоде (сл. 90), каткада комбинован са гроздом који се је развио из средње јагоде. Ова врста припада највише северној оријенталној трговини, премда је била израђивана и у византиским радионицама и често се јавља на западу Словенства у Полабљу, у Галицији и у Моравској. Највише је ипак завладала у Русији, где је током XI века потиснула све друге типове, и где су се из основног типа развиле красне сребрне и златне минђуше са три шупљикасте јагоде или са три јагоде покривене фином гранулацијом и филиграном (сл. 90, 6, 8). Оне су биле израђиване осабито у XI веку,³³ судећи према новцу у оставама.

Већ раније сам овај тип прогласио за производ домаћих кијевских радионица али морам томе да додам, да би се добро разумело, да постанак првобитних оригинала приписујем Истоку, јер се типично јављају у сребрним оставама Х и XI века источне провенијенције на пр. у остави из Лузака, из Сокала, из Хородњице, из Лајсовског млина код Франкфурта на Одри и у Чешкој у остави из Чисћевси.³⁴ То даје доказ о страном пореклу. Али у XII веку, ако не већ и у XI, производиле су се у Кијеву и тој производњи припадају минђуше из руских остава XII и XIII века,³⁵ на пр. из оставе Јесикорског (сл. 53) или из Књажи Горе (сл. 52).

Друга варијанта раширена по целој Русији има зрна у облику чворова везаних од трака. Ова је типична особито за крај на горњој Оки и горњем Дњепру. Глатке јагоде су пак својствене даљој земљи Кривича и новгородских Словена.³⁶

Сл. 90. Византиске и оријенталне наушнице са једним до три зрна

Од осталих појединачних специјалних типова занимљиви су као појава у Словенству још и ови: из египатско-византиских радионица раширила се карика са обешеним прстенчићима у Сицилији и Италији, одакле су дегенерисане имитације прешле на западни Балкан (Колаја), алписким Словенима у Штајерској (Крунгл, Хоенберг), па и у Чешку, Желковице.³⁷ Карика са обешеном звездицом продрла је опет преко Сицилије или још пре директно преко византиских емпорија све до јужне словенске Русије, где су се појавиле аналогије на Пастјерском градишту код Чигирина³⁸ под Кијевом, а на западу до Словачке.³⁹

Из закасписких области (Туркестана?, Месопотамије?) дошле су са арапском трговином и драгоцене велике и мале минђуше плетене од фине жице у облику корпица, звезда, крстова, затим у облику три бачвице или украшене двема главама (бичјим и птичјим) и све остале које сачињавају садржину горе описаних сребрних остава друге серије (стр. 134 и сл. 48). Али се у гробовима појављују врло ретко на пр. у Чешкој у Жалову, Пржедмосту, Старом Месту, вероватно зато што су биле веома слабе па су лако пропадале.

Оне су се скоро све сачувале у оставама, где су у лонцима биле боље заштићене.⁴⁰ Али се код Словена нису одржали облици блатно-језерског типа са обешеним корпицама или са коцкама, иако су се појављивали у VI и VII веку близу словенских граница у Подунављу и на Криму. Није ми познато ни то да се где код Словена одржао закасписки и кавкаски облик са дугим привеском од зрна иако је појединачно продро све до Петроградске и Кијевске губ. (Лењинградске и Кијевске обл.) (Књажи Гора). Руски шупљи, емаљем украшени обоци (колти), спадају сви у много позније време, у XII и XIII век⁴¹, исто као и звездасти облици који се по правилу појављују у оставама од краја XII столећа (срав. горе ст. 140, 143), на пр. на Књажи Гори код Каменог Брода, у остави Михајловског манастира, у тверској (калињинској), љесковско} и сл.⁴² Калуп за њихово ливење био је нађен у Увеку код Саратова и у Старом Кијеву.⁴³

Имитације

Кад говоримо о минђушама морамо ипак напоменути да све оне које налазимо у гробовима Х и XI столећа нису биле импортоване, него да је већ тада понеки комад био имитован и израђен у словенским радионицама. Покаткад су ове имитације очигледне и грубе,⁴⁴ али ни финије радове тога времена не бих искључивао из домаће словенске производње с обзиром на степен до којег је доспела кијевска домаћа индустрија у XI и XII веку. Вратићу се на то још у глави XVI.

Огрлица од зрна и привесака

Код Словена су биле омиљене две врсте огрлица:

1) ниска шкољкица и зрна од стакла или пасте, евентуално и ниска металних зрна и привесака,

2) чврст металан обруч на разне начине израђен и украшен.

Прва врста је најраширенија и са њом се срећемо на западу, на северу и на истоку Словенства. Ибн Фадлан је имао право кад је написао о руским женама Х столећа да код њих важи као најлепши накит ниска зелених зрна и да су се Руси на све начине старали да га купе својим женама, плаћајући по дирхем за комад.⁴⁵ Носиле су се нанизане на струнама од коњске гриве као што су показала три руска наласка.⁴⁶ У гробовима се додуше цела ниска налази врло ретко, обично има само неколико зрна.

Зрна од стакла или пасте, једнобојна или са разнобојним слојевима или окцима, округла небрушена или брушена, у облику коцака, призми, бачвица, диња, цевчица и судића обложених златом и сребром (ова су из XI века), даље зрна брушена од полудрагог камења углавном из Х века⁴⁷ увек су импорти из Сирије и Египта, где су постојале велике старе радионице; она су претстављала главни део робе којом су трговали трговци из Византиског Царства. На оријенталну трговину овим предметима указује и прелаз арапске речи бусра у словенску бисрБ. Међу њима се каткада појаве и сребрна зрна, у Русији целе ниске металних зрна, или ниске малих дугуљастих плочица са рупицама за конце на које су нанизане (сл. 53). Оне се појављују у каснијим оставама XI и XII века али порекло им је старо, још из римског времена.⁴⁸ Мањи типови су служили као наруквице.

Осим тога на Западу и у Русији:⁴⁹ појављује се каткад и ћилибар али су Словени сами од њега израђивали зрна, како је показао Городцовљев налаз недовршених зрна у једној радионици откривеној у Старој Рјазањи.⁵⁰ Од шкољкица стално се сретамо са каури врстом (Cyprea moneta, Cyprea pantherina) која је импортована из Црвеног Мора и Индиског Океана.⁵¹

О копчама којима су се закопчавале ниске, говорио сам већ раније (стр. 172).

Метални привесци

Метална зрна и привесци који су уметани међу стаклена толико су разнолики да их овде не могу детаљно обрадити, те указујем на одговарајуће главе у другим својим делима.⁵² Напомињем само толико да се највише јављају у Русији, где су део арапског и црноморског импорта, иако су у словенске крајеве продирали и фински а у VII—VIII веку и литавски привесци мошчинског типа (срав. горе стр. 126). Они су са оријенталним оставама доспевали и на запад у Пољску, источну Немачку и у чешке земље. У горе поменутим оставама друге серије има их много, а највише се налазе привесци у облику бачвица, покривених фином гранулацијом и куглицама. Домаће израде у Русији биле су изгледа бронзана или сребрна зрна у облику крупнозрнастих малина и то особито у старој Минској, Волинској, Кијевској и Подолској губ. (Минска, Волинска, Кијевска, Подолска обл.).⁵³ То је типичан мински облик и бар од XI века домаћег порекла.

Лунуле

Од пљоснатих привесака има највише тзв. лунула у облику широког месечевог српа, који на спољашњем луку има ушицу (цевчицу) за низање. Старији, затворенији, облици су без украса, млађи, отворенији, украшени су гранулацијом у цикцак линијама. То је типичан привесак за доба од Х до XII века, судећи по новцу⁵⁴ који га прати. Красни источни оригинални узори нашли су се у гњездовској, волинској, јурковецкој, бјелогостичкој и невелској остави (сл. 91), осим великог мноштва мањих, једноставних и потпуно глатких, који се налазе у гробовима по целом Словенству (сл. 92), где се овај накит често али више или мање грубо имитовао и у домаћим радионицама.⁵⁵ Источни оригинали припадају времену око г. 1000. У Салтову су се нашле стаклене лунуле, а у једној черњиговској могили лунула од седефа са златном ушицом.⁵⁶

Медаљони

Од других привесака има особито у средњој Русији још много медаљончића са утиснутим, ливеним или гранулованим украсом у најразличитијим композицијама. То су углавном византиски радови: али има и чисто оријенталних и домаћих. Засада их није могуће сврстати у хронолошки и топографски систем с обзиром на њихово порекло. Нико то досада није покушао.⁵⁸ Највише их је ипак у гробовима XI као и XII века, што би већином указивало на домаћу продукцију према старијим страним углавном византиским оригиналима (сл. 93).

Сл. 91. Сребрна гранулована лунула из гњездовске оставе

Сл. 92. Ситни лунуласти привесци из словенских гробова

Оријентална серија са својом вегеталном декорацијом са палметама надовезује се на плакете и привеске који су чести у југоисточној Русији у округу насеља Хазара и Алана.⁵⁹ Посебна врло лепа врста тих малих медаљончића из времека Х века су жичане карике (и златне) са ушицама за низање у чији је унутрашњи простор укомпонована декорација од фине залетоване понекад упредене, понекад гранулацијом посуте жице, било да је та композиција централна (а ту је типична комбинација од четири или три С, са спирално завијеним крајевима), било да је у облику китице или лозице. Овакви медаљони су се нашли у остави код Јеса у Естонској (сл. 55), у Терслеву у Шведској, као и у гњездовској остави.⁶⁰

Аутор обраде знамените терслевске оставе К. Фрис-Јохансен приписује им скандинавско порекло,⁶¹ и ја не бих хтео порицати да су сличне копије биле израђиване и у нордиским земљама (срав. Гњездово). Али оригинале бих ипак приписао другим радионицама и то византиским,⁶² које су их почев од VI века израђивале све до Х века; губе се у XI столећу. Из византиске радионице изишао је и красни медаљон који има спреда античку камеју а позади залетовану лозицу од филиграна (сл. 81) а који је нађен у могили код Желенака.

Сл. 93. Бронзани и сребрни медаљони из гробова Владимирског краја

Крстићи

Поред медаљона од времена покрштавања чести су и привесни крстићи, који су били испочетка навелико израђивани у Херзону а касније имитовани и у домаћим словенским радионицама. У прво време су увек равнокраки а ливени су од олова, бронзе или изрезани од камена, — увек фабрички рад намењен народу? Украс ливен у високом рељефу најчешће је геометриски, ређе вегеталан а Христов лик у средини веома је редак (сл. 94). У старијем херзонском периоду су без емаља, али су зато инкрустовани сребром или оловом (или су у златном оквиру); касније, од XI столећа, кад је почела и домаћа кијевска производња, често се среће емаљ на горњој површини.⁶³ Овакви византиски и руски крстићи доспели су у XI веку трговином и до Шведске.⁶⁴ На Западу су ретки.

Сл. 94. Руски крстићи (5—7 емаљовани) из XI века

Кутије за амулете

Овим привесцима на огрлици треба додати још и мале кутије за паганске амулете, које су се у хришћанско време претвориле у реликвијаре. То су у IX—XI веку мале лимене кутијице обично квадратног облика, украшене на површини искуцаним орнаментом или филиграном, какве су се нашле на пр. у Чешкој код Дебрна, Роусовица, на Храдку у Прагу, на Жалову и у колинском гробу (сл. 95), — или у облику ваљчића затворених на обема странама.⁶⁵ Оне су делимично источног порекла, делимично византиског. И веће, уметничкије израђене кутије са Оријента, познате под именом капторга или гау, долазиле су трговином међу Словене. Најлепши пример за то је гранулована капторга из Гњездова и остава са краја XI века нађена у Холму код Дрезденка (данас у берлинском музеју) са три капторге, чији је украс чисто туркестанско-персиски {сл. 2, 96).

Сл. 95. Остаци кутијица за амулете из чешких гробова (по Ј. Схрањилу)

Затим кутија из Машењица (област стшелинска) и још неколико појединачних налаза.⁶⁶ То је иста она трговачко-уметничка струја којој припада и двојни сребрн оков из желенечког гроба (срав. горе сл. 81). Ове кутије носе и данас средњоазиске жене на прсима обешене на ланчићу, особито у Тибету и у Монголији. Али сличних има и у Сирији.⁶⁷ У старо доба су доказане особито код Половаца, и то историски и иконографски. Нашле су се такође у мајкопским и бјелорјеченским курганима из XIII века.⁶⁸

Сл. 96. Сребрне оријенталне капторге из налаза код Холма, близу Дрезденка

Коначно бих поменуо да се код Словена чешће појављују на нискама а и на привесним карикама и бронзани и сребрни привесци у облику прапорца или крушчице са доњом испупченом површином (сл. 28, 36). Срећемо се са њима у руским гробовима, од Полоцка, Смоленска и Јелне све до јужнословенских гробова у Хрватској,⁶⁹ тако да се могу убројати у омиљен и карактеристичан накит словенских жена.

Гривне

Поред бројних огрлица начињених од зрна, чврста огрлица у старо доба називана гривна није тако честа. Пре свега нема је на западу. У чешко-моравским налазима није позната. У Пољској и у источној Немачкој у гробовима је исто тако ретка. Али да су овде гривне раније постојале видимо из сребрних остава где су се појављивале доста често у облику који је ниже описан, као и из историских извора о Болеславовој војсци.⁷⁰ Зато на југу, у угарским и хрватским гробовима по правилу гривна прати S-наушнице, а и у Русији је био општи обичај да се носи крута огрлица као што видимо из историских извештаја и из налазака.⁷¹ То су опет најчешће, као што ћу даље изложити, гривне страног порекла, нордиског, литво-летонског и оријенталног. Само се један облик одомаћио код Словена, и то скоро код свих.

Плетена гривна

Тај тип који се код Словена најчешће појављује је обруч оплетен од сребрне двоструке или вишеструке жице, чији се крајеви савијају на једној страни у омчу а на другој у кукицу. Налазимо је по правилу у свим већим оријенталним и византиским оставама XI и XII века, свијену од неколико дебелих жица, често преплитаних фином упреденом жичицом.⁷²

Сл. 97. Плетена гривна и наруквица из гробова код Белог Брда у Хрватској

Мислим да су се по узору на овај пун и раскошан облик импортован са Оријента развиле код Словена домаће форме, испочетка једноставније, плетене само од двоструке (тј. једне пресавијене) жице. Такве се огрлице појављују поред потпуно аналогних плетених наруквица (сл. 97) на гробљу код Белог Брда, Клоштра, Пилина, Шарваша, Хоргоша, Вараждина, Стоног Београда, Вацова итд. Овде су оне типичан пратилац S-наушница.⁷³ Касније се појављују и у сложенијим формама од вишеструке и преплетене жице.

Ове плетене сребрне гривне су сразмерно тако честе да се могу сматрати за словенски тип. Не знамо додуше где им је било средиште првобитне израде. Бруншмид је на основу налаза држао да је то негде на југу, у Подунављу.⁷⁴ Али једноставни плетени типови су поред честих обруча оријенталнога порекла распрострањени и по целој Русији, највише у пермском крају, затим у средишњем делу, у Московској, Владимирској, Рјазањској губ. (Московска, Владимирска, Рјазањска обл.), а и у кијевском подручју,⁷⁵ а на западу до Волиније и у Пољској све до Варте.⁷⁶ Још даље на северу су честе у Естонији (у оставама од IX до XIII века) и у Скандинавији, у чијим је радионицама била израђивана густо плетена варијанта са крајевима раскуцаним у сребрне површине украшене утиснутим троуглима; ова варијанта се потом опет враћала у словенско подручје.⁷⁷

Из свега је јасно да је овде постојао један основни узор који су разне домаће радионице подражавале. Тражио бих његово порекло на Понту или чак и даље на Оријенту, где је у Персији тордована гривна била војничка ознака која је прешла и у Византију.⁷⁸

Други типови гривни

Поред овог типично словенског облика, у Русији је раширен још и други тип гривне начињене од једноставне глатке жице са завезаним крајевима. То је стари римски облик, и као што смо се са његовом основном формом срели код Кривича на привесним карикама (а срећемо је и код наруквица), исто тако се појављује и на гривнама на истом подручју, углавном у Смоленској и Тверској губернији (Смоленска и Калињинска обл.).⁷⁹ Касну варијанту од упредене или плетене жице имали су Вјатичи и Радимичи, каткад са уметном спиралом на вези,⁸⁰ док је радимичко обележје карика са пребаченим пљоснатим крајевима.⁸¹

Иначе се у Русији поред ових двеју врста гривни појављују понекад још и други облици, много тежи и масивнији, сигурно нордиског или балтичког порекла. А ако су их кадгод Словени и подражавали, то је било само на ограниченим местима и много ређе у сравњењу са плетеном гривном. То су пре свега тешки масивни обручи чији се крајеви претварају у различито израђене куке, које се или закачињу или остају отворене ако су крајеви пребачени. Постоји знатан број варијаната које се појединачно појављују и код новгородских, кривичких, сјеверских, и радимичких Словена и у кијевској области.⁸² И финска форма масивног обруча са крајевима опточеним жицом, као што је знамо из курманског, љадинског или кузминског гробља, продрла је на запад Словенима, али код њих нема типичних финских лимених облика.⁸³

Нордиског порекла су вероватно и обручи који су при крају раширени у листолике површине украшене печатаним орнаментом, или су на крајевима одебљали и угласти. Код руских Словена појављују се мало када, чешћи су у Померанији или у Мекленбургу.⁸⁴ Из Литве су продирале међу руске Словене и гривне мошчинског типа, о којем сам говорио већ горе (стр. 126) набрајајући благо из Межигорја и Мошчинског Городца. Али ови предмети спадају у много старије доба углавном у VII—VIII век.

Из словенских гробова Х—XI столећа непознате су ми гривне са причвршћеним булама за талисмане, какве су се нашле у Мађарској у гробовима код Игара и Тот Пусте.⁸⁵ Исто тако нису се, колико знам, нашле ни богате гривне какве су се развиле од XII столећа по византиском узору. У Шестодневу Јована Егзарха читамо да су око бугарског цара са златним мачем, наруквицама и украсном гривном (са привесцима) седели и бојари са златним гривнама, обручима и појасима.⁸⁶

Платежна гривна

Стална тежина просте врсте сребрних огрлица довела је до тога да су оне у трговини постале некакво платежно средство, а назив гривна прешао је временом на платежну сребрну јединицу чак и кад је она имала сасвим друкчији облик, тј. изглед масивне више мање пљоснате цигљице.⁸⁷

Овај трговачки значај гривни отежава данас одређивање порекла појединих тако различитих типова. Гривне су трговци развозили вероватно у грубим основним облицима, а тај облик је тек у разним радионицама добијао своју апретуру и свој стил, друкчији у литавском крају, друкчији у нордиском, друкчији код Финаца, друкчији у Херзону и слично. Тиме се објашњава мноштво ситних разлика једног сродног типа. Тачно одређивање порекла као и хронологије појединих типова неће бити могуће док не буду састављене подробне статистике њихове распрострањености.

Наруквице

Мању улогу него огрлице имала је у словенском свету наруквица. Не само да се је мање носила (на западу у Пољској, у чешким земљама, па и у Волинији и код Древљана је сразмерно ретка), већ није имала ни оног јавног друштвеног значаја као гривна, која је била извесна привилегија одређене класе или истакнутих људи.

Постоји ипак доста разних врста наруквица у Х и XI столећу, делимично стране, делимично домаће провенијенције или израде. Неколико врста бих сматрао за домаће словенске.

Три словенска типа

Поред примитивних једноставних обручића или жица са слободним крајевима заслужује пре свега да се помене жичана карика са везаним крајевима кривичког типа. Честа је у земљи Кривича али је прелазила и суседним Новгорођанима, Дреговичима и Радимичима.⁸⁸ Затим овамо спадају и наруквице плетене од двоструке жице (и вишеструке), аналогне већ описаним гривнама (сл. 97, 98, 1). Често се појављују у угарским и хрватским гробовима, чије сам примере већ изложио горе (на стр. 206),⁸⁹ а затим слободније плетене и у Русији. Овде имају засечене крајеве (петроградски — лењинградски — кургани), или им крајеви прелазе у веће петљице, какве опет често примећујемо у подручју Новгорођана, смоленских Кривича и Вјатича (сл. 98, 9—10). На југозападу их нестаје око Дњепра, на југоистоку иза Доњеца, али их има и у гробовима код Ницахе.⁹⁰ То је уопште типична руска форма која се на северу дуго одржала.

Сл. 98. Главни типови наруквица из словенских гробова

У каснијим руским наласцима, нарочито у оставама (срав. сл. 52, 98, 11) типичне су сребрне наруквице свијене од масивне тордоване жице (обично проткане фином филигранском струном, срав. горе стр. 141). Завршавају се двема раскованим пљоснатим плочицама, које су вероватно постале од првобитних змијских глава, иако имају каткада и вегетални орнамент.⁹¹ Оне нису словенске, јер их има свугде на истоку уз Волгу и иза ње;⁹² но у XI и XII веку оне редовно прате руске налазе а појављују се и другде по Словенству, као и у финском гробљу из XIV века код Сизрана.⁹³

За словенске сматрао бих коначно оне наруквице Х и XI века начињене од уске (касније и шире) лимене траке са крајевима савијеним у цевчице или равно засеченим. Њихова је површина украшена финим урезаним и тачкастим цртама, касније и утиснутим или ливеним кружићима, троугловима, ромбовима и крстићима (сл. 98, 3—8).

Словенске гробове прати особито прва врста са цевчицама. Ове су наруквице раширене у Х—XI веку по целом Словенству, од средњег Дунава (Кетлах, Стони Београд, Пилин) све до Русије, где су на пр. карактеристичне за земљу Вјатича, Дреговича, за Волинију и Сјеверску земљу.⁹⁴ Али их на северу замењују масивније варијанте (сл. 98, 4, 5) поникле ваљда под утицајем масовног нордиско-финског накита.⁹⁵ И плетени и лаки лимени тип могу у првом реду важити као наруквица карактеристична за Словене.

Сви остали облици наруквица са којима се срећемо по Словенству јесу стран импорт, који се појављује само у граничним подручјима. Овакви су на северу разни масивни нордиски и естонски обручи јако профилисани и угласти⁹⁶ или свијени у спиралу, као што су се нашли у остави из XI века у Маријенхофу,⁹⁷ балтички обручи са декором у облику дубоких бразди, а затим наруквице у Русији и у Подунављу (сл. 98, 2) са више мање стилизованим и дегенерисаним змијским главама (овамо спада и кривички тип са назначеним ушицама на крају),⁹⁸ и глатке лимене наруквице из истих области са крајевима раширеним у облику лопате које су или без декорације или украшене печатаним кружићима.⁹⁹ Оне су свакако оријенталног порекла и развиле су се из наруквица у чијим се раширеним крајевима налази у розети украсно зрно.

Стаклене наруквице

Још једна врло занимљива и код источних Словена омиљена скупина јесу стаклене наруквице (сл. 98, 12). Њихове претече у европској археологији знамо већ из латенске, па и римске културе, али се опет на крају појављују у Х а још више у XI веку у јужној и западној Русији, увек као стари сириски производи који су долазили на север преко Херзона, где их је нађено много. То су ливени обручи, браздани, скоро тордовани, жуте, зеленкасте, модрикасте, љубичасте и црне боје, а појављују се веома често на западном Бугу, у кијевској области и даље у осталој словенској Русији све до Новгорода (Руриково градиште) и Старе Рјазање, и то пре свега у културним слојевима словенских градишта и насеља.¹⁰⁰ У курганима су међутим доста ретке.¹⁰¹ Касније су их почели израђивати и сами Словени — а у Кијеву је В. Хвојка открио радионицу стаклених наруквица поред кнежевског дворца¹⁰² — само што техника њихове израде није била више тако савршена као у самој Сирији.

Другим наруквицама које се понекад појаве у словенском гробу тешко се може одредити порекло. Постоје додуше литерарни примери из XI века о маншетастим наруквицама ношеним на доручју, украшеним урезима и ниелом (сл. 54), али су налази из руских остава увек каснији.¹⁰²

Прстење

Прстење. Поред мноштва једноставних и старих облика начињених од жице са састављеним или пребаченим крајевима видимо код Словена још неколико типова прстења који

су свугде раширени. Пре света то су антички облици са усађеним розетама, камењем, гранатом, и стаклом, а онда опет античко односно од VI столећа византиско прстење на чијем се кругу место камена налази пљосната плочица, квадратна или кружна, обележена урезаним монограмом, крстићем, записом или каквом фигуралном ознаком.¹⁰⁴ У исту групу долази и прстење које место пљоснате плочице има високу куполу, каткада и на аркадама, украшену гранулацијом.¹⁰⁵

Све те врсте (сл. 100, 3, 4 и сл. 99, 8, 25) биле су раширене трговином и другим везама по целом Словенству али нису нигде особито типичне, најпре зато што су углавном ретке, а затим и зато што су трговином на исти начин продирале и суседима Словена. Допрле су на пр. све до Шведске.¹⁰⁶ Прстење са печатима, које има широке плоче на којима су емблеми или декорација изведени у ниелу, такође је византиско или оријентално, али обично касно.

Сл. 99. Сребрно и бронзано прстење из словенских налазака

Осим тога постоје још три типа који се јављају чешће, а изгледа да су домаћег порекла. Пре свега је то одебљи прстен који је или по дужини угласт или попречно ребраст (сл. 99, 1—2). Појављује се свугде, особито у Хрватској и Подунављу.¹⁰⁷

Друга врста је прстен свијен од две до три жице (односно од једне двоструко и троструко превијене), које се на крајевима додирују или су заједно скуцане (сл. 99, 4). То је извесна аналогија с горе описаним словенским гривнама и наруквицама, раширена је свугде где се појављује већ поменути накит, највише опет у Мађарској и у Хрватској. На запад досеже у Чешку и Пољску а затим је веома чест у целој југозападној и средњој Русији.¹⁰⁸ Тамо постоји једна ливена варијанта чије је плетиво израђено од јако задебљале жице (сл. 99, 30). То је врло карактеристична ознака једног дела северноруских гробова али се осим у њима појављује и у гробовима литво-летонским и пољским а долази и на Готланд.¹⁰⁹ Сматрам је за литавску.

Коначно трећи ред претставља прстење од лимене траке украшене на површини урезаним или утиснутим орнаментом (сл. 99, 6—24). Ивице траке су или потпуно паралелне или се јавља мало проширење у средини. Боље рађено прстење ове врсте има орнамент гирланде или палмете или, у касније време, и одговарајући натпис, на пр. власниково име. Појављује се често на западу и југу Словенства. На истоку је равна трака нешто ређа.¹¹⁰

Сл. 100. Византиско прстење са филиграном

Поред поменута три општа типа постоји још неколико локалних, који означавају индустрију или наклоност појединих руских племена. У новије време претресао их је А. В. Арциховски.¹¹¹

Локални типови

То је најпре прстен од лимене траке, који има тако јако раширену плочицу да покрива и обавија цео прст, при чему су крајеви круга или везани са задње стране или су продужени и савијени по странама плочице (сл. 99, 26—27). Тип са везаним крајевима са широком плочицом украшеном утиснутим троуглима, котурићима, крстићима и зупцима, карактеристичан је за Кривиче и Новгорођане, тип са продуженим савијеним крајевима за Петроградску губернију (Лењинградска обл.), одакле се шири у Естонију, у Витепску, Минску, Смоленску, Владимирску и Томбовску губ. (Витепска, Минска, Смоленска, Владимирска, Томбовска обл.).¹¹² Порекла је балтичког, јер у пруском градишту код Даумена налазимо блиске прототипове уз предмете из VII века.¹¹³

Други важан локални тип имали су Вјатичи за које је исто тако карактеристичан као и привесна карика са лопатицама (сл. 99, 28—29). Истиче се тиме што су на проширеној плочици урађени шупљикасти троутли, кругови и крстићи или бар има утиснуту декорацију сличну томе.¹¹⁴ Из земље Вјатича прелази и ка суседима све до кијевске области. У Кијеву, у збирци А. Червинског, видео сам г. 1899 из пустоваревског градишта велику серију прстенова, чији су крајеви били савинути у међусобно закачене ушице под којима је био омотан остатак жице. Могло је то бити прстење али су на некима висила и стаклена зрна тако да су свакако служила и као наушнице.¹¹⁵

Сл. 101 Прстење и наруквица из петроградских (лењинградских) гробова

Остали страни облици појављују се код Словена само ретко, на пр. финска свијена псеудоспирала.¹¹⁶

По правилу се носио на руци по један прстен, али понегде, на пр. код Вјатича, нашао је Арциховски чак и десет на руци једног костура. Са сјеверског гробља имамо у ископавању Ј. Мелникове доказане и прстенове на ногама, али са других страна овакви налази су сумњиви.¹¹⁷ Зато бих поменуо да се понекад срећемо са прстењем нанизаним на гривне, на пр. у Белом Брду.¹¹⁸ У Русији у околини Москве нађене су биле дрвене кутијице са 20 и 33 прстена;¹¹⁹ нашли су их Ј. Н. Липеровска и X. А. П. Богданов.

Прегледајући описани накит видимо углавном да су Словени на крају I миленијума имали склоности ка сребрном накиту, а од њих особито за лаке чеоне украсе са честим и различитим привесним карикама, — то је једна њихова карактеристика, — затим огрлице од стаклених зрна и лаке гривне од упредене жице, наруквице и разне врсте прстења. У последње две категорије преовладале су карике од лаких трака украшених урезима. Уопште склоност ка лаком накиту је карактеристична особина Словена. Са тим је у вези и чињеница да су Словени у техничком погледу волели фини филигран, зрнасти и жичани. Накит те врсте можемо зато сматрати за археолошку карактеристику Словена, иако је страног, античког и оријенталног порекла. Али на то ћемо се вратити још једном касније.

Глава XVI УМЕТНОСТ

Почеци словенске уметности. — Теорија Стшиговског. — Храмови и декорација. — Почеци ситне уметности у XI и XII веку. Њен стил. — Техника. — Декоративии мотиви. — Градитељство. — Вајарство.

Ако се сада обратимо уметничхој страни словенске златарске производње и другим предметима који чине збир почетака словенске уметности, можемо о њој — погледавши је са разних страна — данас казати још следеће.

Почеци уметности

Словенска уметност била је пре Х века тек у почецима. Пошто су пребивали у забаченим закарпатским крајевима удаљеним од страних великих култура, Словени нису имали задуго ништа што бисмо могли назвати стварним уметничким изразом, или бар ми то не знамо. Нећу међутим да тврдим да се у њихову домаћем животу није уопште показало настојање да украсе зидове дома примитивним сликањем, или да извезу рубашку, сукњу, чаршав за постељу нитима потопљеним у боју добијену од скрлетних црвића (Coccus polonicus) или од биљака које боје зелено, или да оките држак ножа и другог оруђа орнаменталним низом уреза и геометриских цртежа. — Нећу да тврдим ни то да страни утицаји нису већ давно утицали на потстрек и буђење таквих настојања. — Али ми то не знамо и немамо за то никаквих доказа. Из старог доба ништа се није сачувало а све боље ствари што их налазимо у крајевима који су тада могли бити насељени Словенима не показују ништа народно, домаће, словенско, јер су то све предмети који су међународног каракгера а уз то, рекао бих, страни импорт.

Још у VI до VIII в., када је Скандинавија израђивала значајне и

својствене предмете, кад је Оријент био преплаљен развијеном хазарско-бугарском и сасанидском уметношћу, и кад. је и у Литви бујно процветала чаробна израда бронзаног и сребрног накита тзв. рагињанске и мемелске културе, — код Словена не видимо ништа осим импорта из баш именованих култура. Четири велике културе бориле су се у то доба на целом истоку за Словене, — литавска на западу, скандинавска на северу, оријентална са Волге и Дона и византиска са југа, и на те четири културе делиле су се уметничке потребе Словенства, које их је примало већ према томе са којом је од њих било више и интензивније повезано суседским везама. Словенски југ је потпуно почивао у загрљају Византије и подунавских номада, запад, о коме ништа не знамо, зависио је свакако поред византиске од суседне немачке и франачке продукције.

Не видимо никакве посебне домаће словенске уметности. Мислим да је још није ни било.

Теорија Стшиговског

У последње време настоји додуше проф. Јос. Стшиговски, који је о старој уметности много мислио и коме морамо бити захвални за многе поставке, да докаже како су Словени долазећи у VI веку са севера на југ донели собом већ развијен уметнички смисао и грађевинску, вајарску и декоративну уметност као и ситну уметност која заслужује пажњу, те да су дакле и горе имали развијену уметност већ пре VI века, пошто су узели учешћа у развоју целе нордиске уметничке области.¹ Али ја сматрам да су његови докази недовољни за тако далекосежан суд.

Професор Стшиговски доказује своју тезу пре свега почецима хришћанских грађевина код Чеха, Хрвата и Руса, које сматра наставком паганског храмског градитељства, и то на основу сачуваних споменика паганског доба, — овде пре свега на основу остатака Свантовитовог храма на Ригену који је 1921 године открио директор Карл Шухарт (сравни горе стр. 105). Што се тиче скулптуралне и сликарске декорације Стшиговски сматра, на основу хрватских споменика IX и Х века, да су Хрвати примере те уметности донели већ са севера и да је цела карактеристична декорација, која је досада у Далмацији и Северној Италији звана лангобардском (или византиско-лангобардском), била својствена Германима и Словенима већ на далеком северу, где је под утицајем старог римског Оријента и одвојено од две друге европске целине поникла као самостална домаћа целина уметничког стила северних народа. Њена карактеристика је орнамент преплета, првобитно поникао на дрвету, и то плетеница од три траке (иранска и јерменска имају две) без анималних мотива. Њу су Словени донели собом на југ као своју властиту и најмилију орнаментику.

Хрватска уметност — Храмови

На ову тврдњу и хипотезу потребно је гледати врло скептично, особито што се тиче датовања наведених уметничких елемената пре VI столећа. Да су Словени у XI и XII веку имали на Балтику славна светилишта која су побуђивала дивљење странаца, знамо из низа извештаја;² и да су ови храмови били квадратни са четири унутрашња стуба, доказано је извештајима и ископавањима у Аркони; исто тако је неоспорно да су њихови зидови били богато украшени дуборезом и сликањем.³ Истина је и то да су на југу Хрвати имали значајну архитектуру храмова окарактерисану централном куполом и богатом скулптуралном декорацијом. Али све су то касни примери, на југу из IX и Х века, после покрштавања,⁴ на северу, код балтичких Словена из XI—XIII века (са других страна их немамо), те према томе ни једна ни друга скупина. не доказују да су Хрвати а са њима и остали Словени такву развијену уметност имали већ пре сеобе, 300—500 година раније.

Сл. 102. Железни роштиљ и дуборез на трупцу из могиле

код Журана у Моравској (по Ј. Схрањилу)

Ја истина не бих хтео да одбацим у архитектури стародревност квадратне основе храмова са четири стуба у средини, не постављајући засада питање да ли је порекла домаћег или маздајског (иранског). Али, понављам, примери су доста касни и из времена кад су на Словене досељене на Балтичко Море и на оне који су дошли на Јадран већ деловали снажни утицаји током неколико столећа, нордиски са севера а италиско-византиски са југа, а усто још и оријентални са југо-истока. Не може се искључити могућност да су тек ти утицаји дали Словенима и основне принципе, квадратни план храма са куполом, и будући развој градитељства са његовом примењеном декорацијом.

Декорација са преплетом

А и ако дозволимо претпоставку да су иранска светилишта посвећена огњу поникла код Словена већ пре сеобе, морамо рећи да пре VI столећа нема никаквог трага од „хрватског" декоративног стила словенске архитектуре и металне индустрије. Нема примера развијене траке са преплетом, јер усамљена плоча из Вавелског храма нема ни утврђену старост ни утврђено порекло.⁵ Ко зна како се нашла на Вавелу. Истина има још један привидан пример, који би на први поглед говорио у корист Стшиговскове тезе о подударању декоративног принципа код Словена и Германа, сигурно занимљив пример који Стшиговски не наводи. У могили код Журана у Моравској нашла се наиме греда са таванице гробне коморе (сл. 102), украшена резаном траком преплета; но та могила, ако је у њој уопште сахрањен Словен — што је врло сумњиво — спада такође на крај паганског доба и није старија од IX столећа, те се тако не може узети за ослонац тезе Стшиговскога.⁶ То је био вероватно викиншки гроб.

Неки други пример који би на северу показивао стари заједнички германо-словенски декоративни стил није ми познат.⁷ Напротив, све што знамо о словенској праотаџбини говори против сличне претпоставке. Нема тамо ничег сличиог а ипак би се бар нешто са таквом карактеристичном декорацијом морало појавити пре Х столећа. Због тога држим, као што сам већ горе рекао, да пре VIII—IX века, не рачунајући неке примитивне почетке, Развијеније словенске уметности није уопште било, уколико не бисмо мошчинску културу хтели сматрати првим изразом словенске уметничке индустрије, што међутим не бих смео рећи. Дивну декоративну уметност коју видимо у Хрватској и Далмацији на грађевинама из IX—XI века преузели су хрватски градитељи очигледно из суседне Италије, где је поникла из дотицаја римских, византиско-оријенталних и германских елемената.

Ситна уметност

И у ситној уметности, у производима уметничке индустрије, стран је импорт све што се нашло од злата и сребра на прасловенском подручју пре сеобе Словена. А још и у IX веку карактер накита у словенским споменицима је такав да не можемо сигурно говорити о домаћој, словенској уметничкој индустрији, јер се он потпуно слаже са оним што су страни трговци доносили, дакле са одговарајућом грчком, оријенталном, франачком и нордиском модом, Словени су просто стално за своје сировине куповали и узимали оно што су им трговци доносили из разних крајева.

Према неким предметима имали су наравно специјалну наклоност, и то тако јаку да су им ти предмети постали током времена директно неизбежни и за њих карактеристични, те према њима данас и разликујемо словенске налазе од других. Само у том смислу могли бисмо рећи да је већ при крају Х века постојала нека специјална „словенска" уметничка индустрија. И то тим више што је ова наклоност постала основа на којој је почела да се развија стварна и самостална словенска производња, испочетка само као проста имитација донетих узора а касније, чак сразмерно рано, и као самостална творевина.

Имитације туђих узора

Природно је што су на десној обали Дунава и даље у римским алписким и балканским провинцијама јужни Словени као први дошли у директан и близак додир са римском културом и уметношћу. Зато тамо у словенским гробљима VII и VIII века накита има у већем броју него другде. А могуће је, па је и вероватно, да су и сами Словени тамо раније почели са покушајима на ситном уметничком раду, кад имамо у виду како одмах у идућим столећима ничу у Далмацији занимљиви храмови карактеристичне архитектуре и скулптуралне декорације.⁸

Али иако немамо ништа из I—VII века, и премда смо у VIII и IX упућени још на пуке ма и веродостојне претпоставке, факта која нам пружају Х и XI а још више каснија столећа много су речитија.

У IX и Х столећу јужни, особито хрватски Словени неоспорно су стварали уметност која је додуше поникла из имитације византиско-италиских и оријенталних узора, али која је већ настојала да да и домаћи дух. За упознавање њених узора служи и: значајан извештај Томе Сплитског да је солински архибискуп Лауренциус послао 1060 г. свога доместика у Антиохију да тамо изучи савршене златарске радове.⁹ Због тога је сасвим могуће да су богати предмети из книнских гробова бар делимично већ домаћи производи премда су имитације византиских и франачких узора, као и да су предмети кетлашке културе праћене емаљем исто тако делимично и производ словенских руку. То важи нарочито кад се узме у обзир да у Книну има и грубљих комада поред финих радова.¹⁰

Сребрни накит

Слично, ако не и више, можемо порекло и прве покушаје словенске уметности пратити и даље на северу. За Долапске Словене имамо врло мало примера пре XI и XII века, када се јављају горе поменути извештаји о конструкцији и богатом украсу балтичких храмова.¹¹ Али већ у Подунављу, где се у Х и XI веку византиска трговина опет срела са Словенима, видимо поред византиских оригинала очигледне и честе грубље имитације, свакако домаће словенске израде. Срав. на пр. гробове из Белог Брда и Клоштра (и једни и други из XI века) и из Буковца, са низом грубо имитованих гроздастих минђуша (сл. 103), лунуластих привеоака (сл. 125, 2), или плетених гривни и наруквица (сл. 97), који се својом једноставношћу разликују од савремених аналогних оријенталних и нордиских узора.¹²

Велика борба четири културе још даље на северу код пољских и источних¹³ Словена завршила се у Х и XI веку пуним повлачењем утицаја литавске културе, у којој је после луцинског периода дошло до опадања; и после тога снажно су продрле остале три струје: скандинавска (руска), која је завладала илмењско-дњепарским путем све до Кијева, оријентална која је ишла са Волге и Дона, и византиска, која се је ширила од Крима до Кијева и централне Русије. Све су те културе доносиле собом мноштво ситног уметничког импорта поред примера већег стварања, јер су и за градњу храмова и палата долазили византиски и варјашкоруски градитељи у места где су становали кнежеви и њихове дружине. Словени су, као што смо горе видели, примали у првом тренутку готове уметничке производе, и то у великом броју. Гробови северних племена (Новгорођана и Кривича) све до Минска, Смоленска и Јарослава садрже много руских предмета, код Вјатича и Сјеверјана има много предмета оријенталног карактера, а Пољанима су пристизали све до Кијева производи са свих страна, из Византије све више што смо ближи XI и XII веку.

Сл. 103. Сребрне и бронзане наушнице из словенских

гробова код Клоштра у Хрватској

Али после се и у њима пробудило настојање да стварају; имитовали су оно што су други доносили, мењали су по домаћем укусу и на крају су израђивали ове предмете потпуно самостално.

Имитације страних уметности

Испочетка је то код њих био само ситан накит од рђаве ковинске смесе, али касније били су радови све тежи и савршенији. У гробовима источних Словена срећемо се од XI века непрестано са више мање грубим имитацијама накита, углавном разних врста минђуша, прстења, привесака са ниски (овде опет највише лунула и медаљончића, крстића, привесних карика, гранулованих зрна), или са глиненим шарено глеђосаним јајима,¹⁴ што се већ не може сматрати византиским оригиналима. Исто тако имитован је новац источни (дирхеме) и западни.

Калупи

У слојевима насеља налазимо приличио често калупе за разне врсте накита, па чак и целе несумњиве радионице накита, стаклених наруквица и емаљованих украса, и то не само у главним местима као што је био Кијев,¹⁵ него и по сеоским тржишним средиштима као што је била Књажи Гора, Шаргородско градиште, Бјелгород и Доњецко градиште.¹⁶ И одатле је почео експорт, на пр. у Скандинавију.¹⁷

Најзад се почињу појављивати углавном у оставама XI до XII века и изванредни предмети раскошних облика, какве су не само ситне минђуше са корпицама кијевског типа (сл. 52) или емаљовани руски обоци (сл. 53), него и поједини красни предмети који су имитовали оријенталне или византиске оригинале, али грубљом техником. Овамо спада груба имитација сребрног окова на роговима из Црне Могиле (сл. 123), драгоцене златне барме из рјазањске оставе (1822), сребрни путир из оставе Михајловског манастира (1824), красна дијадема из Гребеновског насеља са словенским Обликом имена св. Павла — АГIО ПАВВЛ' (срав. стр. 184), емаљовани крст из Бјелоцеркве код Василкова са натписима Михаил и Гаврил или украсна инкрустована секира из Биљарска (сл. 67) и томе слично;¹⁸ знаменит домаћи рад са краја XII столећа је шлем кн. Јарослава Всеводоловича (сл. 60).

Кад то све видимо у Русији XI и XII века, онда не треба ни балтичким Словенима ускраћивати учешће у украсу балтитчких храмова, као што то чини В. Шулц, иако ипак не поричем да су им понешто пружали и нордиски крајеви, особито узоре.

Једном речју бивше уметничко сиромаштво словенско губи се у Х а још више у XI веку и мења се у врло чило и уметнички напредно настојање, које је Словене брзо поставило у исти ред са другим уметнички стваралачким народима. Тако је, мислим, било у целом Словенству, како на истоку и југу тако и на западу, иако одаиде немамо толико примера. Из XII века имамо извештај да су се руски везени убруси извозили далеко изван граница Русије.¹⁹

О стилу првих словенских производа ситне уметности може се казати ово.

Техника

Што се тиче украсних техника које су Словени видели на. импортованом накиту а које су присвојили у IX и Х веку ту пре свега долази техника зрнастог и жичаног филиграна стављаног на површину накита, па техника облагања сребром или златом, касније и техника ниела која је стварала црне цртеже на златним и сребрним површинама, и на крају техника двеју врста емаља, јамског и ћелијастог, особито овог другог. Зато се таушовање код Словена није уопште одомаћило, а инкрустације разнобојног драгог камења или стакла налазимо тек у касним оставама руско-византиске провенијенције.²⁰

Филигран

Филигран обе врсте (грануловани и жичани, припајан на реципијент) јесте прастара оријентална техника, коју су Грци у Црноморју преузели рано и која је прешла у византиску индустрију. Али филигрански накит није долазио Словенима само посредством грчке индустрије преко Херзона, него великим делом и директним импортом оријенталних сребрних остава који је долазио преко арапске и нордиске трговине Х и XI века (срав. стр. 133). Од краја Х столећа Словени су подражавали оба филиграна, употребљавајући при томе пре свега сребро или његову замену. Испочетка су ти производи били груби, веома груби (срав. сл. 103), али у XI а још више у XII веку Кијев и друга руска средишта појављивали су се већ са врло лепим филиграном, особито жичаним, различите композиције и технике.²¹

Емаљ

Емаљ (као и друга стаклена продукција) долазио је испочетка Словенима делимично са мошчинском културом (стр. 126), — то је био варварски јамичаст емаљ, — делимично пак са грчком црноморском. Али он дуго времена није био подражаван. Тек је сјајан процват византиске емаљерије у Х и XI веку створио и емаљерске радионице у Кијеву, које су израђивале украсе и накит (углавном крстиће, обоке и друге привеске), као и бојене глеђосане плочице. В. Хвојка је баш нашао остатке такве радионице у насељу Петровског под црквом Десјатином у Кијеву и остатке глеђосаних плочица у Кијеву, Бјелгородцу и Шаргороду.²²

Већ сам горе поменуо израду глинених јаја са превлаком од разнобојног емаља (стр. 222). Она се налазе у гробовима са краја Х и из XI столећа, а домаћи су производ, понајпре кијевски. У исто време су и са друге стране, са запада, долазили Словенима емаљовани предмети вероватно франачког порекла (тзв. кетлашки емаљ) који су постали веома омиљени код алписких Словена (срав. горе стр. 168). Не умем тачно да кажем да ли су и сами Словени умели да га подражавају, али неки од њих доиста изгледају као несавршена имитација бољих узора.

Сл. 104. Сл.105.

Сл. 104. Емаљовано руско јаје са Готланда и део емаљ. лепа из Бјелгородке (Арне)

Сл. 105. Емаљ. таблица са знаком кнеза Владимира из насеља Петровског у Кијеву (В. Хвојка)

Позлаћивање

Позлаћивање и посребривање и то или облагањем реципијента ковинским листићима или превлачењем његове површине помоћу живиних амалгама било је познато већ у старом веку, одакле је прешло у римску и средњовековну византиску индустрију.²³ На предметима нађеним у Словенству и на првима словенским производима биле су додуше ове технике досада мало проучаване, те се о њима не може много казати. Облагање се појављује нарочито на S-наушницама. У гробовима код Клоштра у Хрватској на пр. од 105 бронзаних наушница три петине их је било сребром обложено.²⁴

Печаћење

И утискивање (печаћење) ситних украса (тачкица, кружића, крстића, троуглова и сл.) на површине лименог накита помоћу железних печата можемо приписати и Словенима пошто се оно појављује баш на предметима који су типични за Словене, на пр. на лименим наруквицама или копчама. Али је и ово дошло Словенима из туђине као и остале технике, и то како ми изгледа углавном из северне Германије.

Ниело

Најкасније је доспело међу Словене ниело, техника која хемиским процесом, тј. печењем ниело-смеше (сумпора топљеног са ковином) у браздама златног или сребрног реципијента ствара црн декоративни цртеж. И ова је техника долазила Словенима са две стране, са Оријента и из Византије. Но ухватила је корена тек касније, тек после XI века и то углавном у украсу копчи, широких наруквица, прстења и накита за појас.

Декоративни мотиви

С тим страним техникама дошли су Словенима и страни украсни мотиви. У првим почецима домаће уметности били су то вероватно само ситни геометриски мотиви створени приликом саме израде: разно бојене равне, таласасте и цикцак линије, низови усека, урезани кружићи, крстићи, троугли. Изгледа да анималних и вегеталних мотива није било, бар нема о томе трага. Тек касније, са доласком византиске и оријенталне индустрије доспели су Словенима не само нови облици већ и нова декоратавна садржина, коју су онда примењивали и на сопствене производе. Тек доцније развила се код Словена декорација са животињским и људским као и са биљним мотивима, као што показују архитектонски споменици XI столећа а у ситној уметности емаљован и ниелован накит. Карактер обе врсте мотива је у основи оријенталан; он је раније дошао до изражаја и припремио је тле за византиске творевине.²⁵ Нордиски преплет нигде се међу Словенима није одомаћио осим код Хрвата а и њима је дошао са друге стране (стр. 220).

Из доба Х и XI века имамо међутим поред ситне уметничке индустрије и споменике из виших категорија словенске уметности, — грађевинске и вајарске споменике.

Градитељство

Казао сам главне ствари о старом словенском градитељству већ на стр. 99,104. Тамо сам споменуо да су полапски и балтички Словени имали поред простих колиба без уметничких претензија и дворце и храмове са савршенијом архитектуром (унутра стубови, спољни амбити, декорација зидова), а у Русији су поред светилишта постојали и богати кнежевски дворци са пространим дворанама на стубовима и са степеништима. У друтим крајевима имамо бар трагове таквих грађевина. Али већ у IX веку на југу а у Х на северу почео је препород старог градитељства под утицајем суседних грчких, римских као и франачких грађевина. Г. 820 хрватски Људевит позвао је за градњу свога града градитеље и раднике из Града, г. 850 Прибина из Салцбурга за градњу хришћанског храма, г. 929 св. Вацлав уметнике из Салцбурга или Регенсбурга за градњу и украс храма на прашком граду, а г. 989 позвао је Владимир византиске уметнике у Кијев, где су градили храмове и основали трајне уметничке радионице.²⁶

Ово је само неколико доказаних чињеница, но њих је уствари морало бити много више, и тако је дошло до тога да је старо домаће градитељство пошло од IX и Х века новим путевима; и ако су се негде и задржале старе реминисценције, то је могло бити само у забаченим селима са дрвеним грађевинама. Иначе су се свугде све више и више словенске грађевине приближавале уметности великих култура и народа, на западу италиско-немачких, на југу и истоку византиских.

Вајарство

Вајарска уметност појављује нам се или као декоративна допуна значајних грађевина, — овамо спадају кипови у паганским храмовима,²⁷ — или као самостална дела намењена другим сврхама. Из прве категорије није нам остало ништа осим подножја за Свантовитов кип у Аркони и подножје непознатог божанства у Кијеву;²⁸ из друге се сачувало неколико споменика али делимично спорних.²⁹ Од њих је најзнаменитији споменик нађен г. 1848 у реци Збручи у Подолији. Сматрам га за слику некаквог словенског божанства због тога што је поликефалан као други словенски спо- меници познати из историје, и што камена страшила која су оставили у Европи турско-татарски номади немају тога обележја. Ипак нећу порицати да је (словенски?) уметник који је радио кип могао бити под утицајем технике и садржине разних узора, како камених страшила,³⁰ тако и узора. античких поликефалних кипова (Меркур, Јанус, Хеката), пошто је ове потоње могао видети у црноморским колонијама или у сибињском Хекатају и другде.³¹

Сл. 106. Четири стране збручког стуба

Сл. 107. Стеле нађене у реци Регници, сада у Бамбергу (према фот. Б. Хафа)

Од осталог вајарског материјала могу овде поменути још бамбершке стеле нађене у Регници а можда и кип из Холцгерлингена у Виртембергу, затим изгубљене кипове из Тесновке код Радомишља у Кијевској губернији (Кијевска обл.), из Бобрујска у Минској губ. (Минска обл.), и коначно пиједестал кипа из Лопушине код Рохатина и др.³² Од сачуваних надгробних споменика јужноруских и пруских ни за један се не може рећи да је словенски. Истина постоје и извештаји да су слични груби кипови стајали и на врху могила и у крајевима који су били чисто и од давнина словенски. Осим тога се понекад у гробовима као и у слојевима словенских насеља појављују ковинске или глинене статуете, свакако домаће израде, које досада нису биле скупљене и сравњене, а које опет целим својим карактером занимају више етнографа него историчара уметности. Највише их се нашло у Русији и то на кијевским градиштима, иако их има и у гробовима, на пр. у Гњездову, у Црној Могили, у Голубовцу и другде.³³

Сл. 108. Руске глинене фигурице из Веска и из Гњездова

Глава XVII ДОМАЋЕ ОРУЂЕ

Домаће оруђе уопште. — Нож и кашика. — Маказе. — Пршљенци. — Игле. — Кресива. — Чешаљ. — Огледало. — Пинцета. — Мотика. — Раоник. — Срп и коса. — Жрвњеви. — Оструга. — Узентија. — Потковица. — Жвала. — Браве и кључеви. — Металургија и топионице. — Новац у гробу.

Осим наведених предмета личне опреме и накита налази се у гробовима а још више у јамама и слојевима станова пуно других предмета употребљаваних при разним радовима у домаћинству, при земљорадничким и тесарским радовима, у лову и на коњској опреми.

Из групе алата употребљаваног у домаћинству и домаћој радиности поред секире сталан је пратилац налазака мали нож, затим маказе, коштано шило, кресиво, преслица, чешаљ и слично. Остали предмети су ређи, неки тако ретки да их не вреди описивати, већ ни због тога што сам о њима говорио у своме Животу Словена.¹

Нож — Бритва — Кашика

Нож је веома чест и у целом Словенству углавном стално једног истог типа. То је омањи, узак нож равног облика, ношен у дрвеним или рожнатим корицама често украшеним цртежима. За полапске, чешке и руске Словене је карактеристичан облик равног телућа (леђа) и погнуте оштрице, Док је код нордиских и литавских ножева обрнуто.² Друге врсте су ретке, као велики ратни ножеви (срав. стр. 154) и ножеви на склапање,³ а ретки су и камени брусеви за ножеве (њих је више у насељима) и кожне корице, иначе врло честе у балтичким земљама. Из касних словенских гробова не знам уопште за широке бритве. Али да бријање није било Словенима непознато показује стара свесловенска реч брити.⁴ И металних кашика је било мало ваљда зато што су се обично употребљавале коштане, дрвене или глинене кашике, као што доказују наласци.⁵ Металне кашике су биле већином јужни импорт и због тога скупоценије. Низ налазака из Словенства објавио сам већ на другом месту на које овде могу упутити.⁶

Маказе

Маказе су насупрот томе сраз